Jučerašnja pobeda nije nastala juče. Ona je rezultat dve godine tokom kojih smo naučili nešto važno o sebi. Da bismo razumeli šta se dogodilo, treba razlikovati tri pitanja: zašto je Vučićeva vlast postala neprihvatljiva većini građana, kako je ta većina uspela da se poveže, i kako je njena izborna volja odbranjena.
Godinama su mnogi verovali da je najbolje držati se podalje od politike. Vlast je loša, ali drugačije kod nas ne može. Najvažnije je sačuvati svoj mali, privatni svet. A onda je pala nadstrešnica u Novom Sadu. Ljudi su stradali na mestu na kojem su morali biti bezbedni. Pitanja o korupciji, kvalitetu radova i zaobilaženju pravila više nisu bila samo politička pitanja. Zid kojim smo odvajali i štitili privatni život od loše države pokazao se kao iluzija.
Počeli smo da prepoznajemo i druge, manje vidljive nadstrešnice: u školi u koju šaljemo dete, bolnici u kojoj čekamo pregled, firmi u kojoj radimo, ustanovi u kojoj pokušavamo da ostvarimo svoje pravo. One nas ne ugrožavaju tako što se obruše u jednom trenutku na nas, ali nam svakodnevno pogoršavaju život i šanse za nadu da može biti bolje. Ti građani su od nedovoljno zainteresovanih postali pobunjeni protiv vlasti koja je dovela do toga. Na taj način se veoma proširila grupa pobunjenih građana na preko 50%. Ono što je važno, svi ti građani su se okupili u pobuni, ali su i dalje bili različiti prema mnogim pitanjima, ali su te razlike stavili po strani da bi zajedno ostvarili zajednički cilj.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
