Šta bi Pekić danas mislio o Vučiću?

Kad je umro Halid Bešlić, setili smo se i pesama koje je napisao za njega Nazif Gljiva, među njima i velikog hita iz 1984. godine “Neću, neću dijamante”. Meni je Gljiva, pored dobrih pesama, ostao u sećanju i po davnom TV intervjuu, posvećenom i stanju u Bosni i Hercegovini, uključujući i mnoge zloupotrebe od strane ljudi na vlasti koje se često pokrivaju manipulacijama i dizanjem međunacionalnih tenzija, pa se Gljiva zapitao zar mi u Bosni i Hercegovini ne možemo da nađemo dvadeset poštenih ljudi koji bi vodili zemlju.

Ne sećam se, možda je rekao i trideset, ali ne više od pedeset ljudi. Naravno da ima dvadesetak pa i sto poštenih ljudi u BiH, ima ih i u Srbiji. Takvo razmišljanje je dobronamerno, mada antipolitičko, pa i naivno. Sa moralom, pozitivnom energijom, a bez funkcionalne alternativne stranke, stvari se teško mogu promeniti i nabolje. Mnogo ljudi u Srbiji razmišlja kao Nazif Gljiva u tom intervjuu.

Studenti su napravili senzacionalan uspeh u političkoj dinamici i buđenju jednog učmalog društva. Ostvarena je antirežimska masovnost. Za obnovu političkog sistema potrebna je funkcionalna alternativna stranka koja se može obratiti većini nacije. Famozna studentska lista može biti njen zametak. Ili ta stranka rudimentarno već postoji. Kao prikrivena. Pragmatično mimikrijska i pametno ideološki neprofilisana. Prividna i defetistička kvadratura kruga odnosa studenata (njihove liste) i klasične opozicije da se rešiti magičnom rečju iz praktične politike – kvote!

(A)tipična pozicija Miloša Vučevića pokazuje koliki je značaj partije kao legitimacijske osnove. Da postoji SFRJ, a da su današnji politički akteri na sceni, verovatno bi Vučić u Predsedništvo SFRJ poslao ili Anu Brnabić ili Miloša Vučevića.

Kao formalni partijski šef, Vučević jeste lojalistička partijska poluga Vučićevog režima, i iz ove pozicije apsurdno je govoriti da li bi on sutra u novim okolnostima mogao da proba da stabilizuje SNS ako Vučić izgubi vlast.