Zoološka priča u Njujorku, 2010.

Tekst u okviru velikog serijala Velikih priča povodom 400 godina osnivanja Njujorka

***

“To je to”, rekao mi je taksista i polako se zaustavio u toj mračnoj i praznoj ulici u Bruklinu, s nizom niskih stambenih zgrada. Bilo je 10 uveče, bio je oktobar, bila je 2010, i na telefonu nisam imala internet. Ipak sam ga stezala, kao da ću tako biti bezbednija, dok sam izlazila iz kola u tom osamljenom bloku, gledajući šofera kako vuče moj teški kofer iz gepeka, a onda polako odlazi u noć. Stajala sam neko vreme u toj loše osvetljenoj ulici, upadljivo se osećajući kao izgubljena turistkinja, i pokušavala da dokučim brojeve na ulaznim vratima zgrada. Ali brojevi se nisu slagali sa onim što sam imala zapisano – adresu moje dobre prijateljice Marine – a svaki put kada bi neko prošao kraj mene i mog bučnog kofera na toj pustoj cesti, osećala sam se kao laka meta.

Uostalom, to sam znala iz priča i iz filmova: Njujork je bio zeznuto mesto, opasno mesto, mesto na kojem je malo ljudi moglo da uspe. Bolje bi mi bilo da budem oprezna, posebno noću.

Hodala sam u jednom smeru neko vreme i potom se okrenula, shvativši da se brojevi menjaju još manje u moju korist. Osećala sam se ranjivo i uplašeno, kao da sam u tom koferu nosila sve što imam, a ne gomilu bezvrednih krpa i nekoliko flaša rakije za moje prijatelje. Ta se ranjivost pretvarala u strah svaki put kada bi pored mene prošao neki crni čovek. Tada mi je sinula pomisao: “Gospode, pa ja sam rasistkinja.”

Celog sam života osećala arogantni ponos što zapravo nemam nikakve rasne ili etničke predrasude, a onda me eto, verovatno i fizički vidljivo uplašene kada mi crnci prilaze na ulici u toj bruklinskoj noći. Dođavola, pomislila sam, i neka me opljačkaju kad sam takva. Ako bi se neka osoba pokraj koje prođem ponašala kao žrtva, ja bih kao prava Balkanka – zamislimo da nas je televizija takvim predstavljala decenijama – verovatno poželela da ošamarim tu osobu, i da zapalim taj njihov jeftini posrani kofer. To mi je otkriće pomoglo da sredim misli i da se opustim. Volela bih da kažem i da mi je pomoglo da odagnam zbunjenost izazvanu strahom, ali nije, pa sam morala da nazovem prijateljicu Marinu, što me je tih dana moralo stajati celo bogatstvo.