Sasvim neočekivano se na mom profilu “Kritički” pokrenula tema zbog koje nikad neću biti ista. Sve je krenulo kad sam pisala o komentaru jednog muškarca koji je opravdavao femicid, koji se u avgustu dogodio u Crnoj Gori, u mom rodnom gradu. Rekao je da je počinilac „psihički pukao zbog žene” i da treba ući u uzroke, tj. shvatiti zašto je to on uradio. I to sam i uradila, ušla sam u uzroke patrijarhalnih stavova i normi, a mnoge od njih prenosimo od prošlih generacija („i naše babe su tako, pa im ništa nije falilo”). A falilo im je mnogo, samo se ćutalo.
Na ovaj sad moj rant dobijam poruku od pratioca zbog koje sam se naježila. On prepričava nedavni razgovor kojem je prisustvovao, između njegove majke i bake gdje je majka branila “tradicionalne vrijednosti” i govorila kako je nekad ženama bilo bolje. Baka ju je mučno prekinula, a on nastavlja: „Nakon toga je dobrih sat vremena navodila primjere šta je sve trpjela otkako se udala: šamaranja, teške povrede, prijetnje ubistvom, što od svekra, što od muža… Taj monolog nikad neću zaboraviti i drago mi je što je izbacila to iz sebe.”
Nakon te objavljene poruke, djevojke kreću da mi šalju priče o njihovim bakama. Ne znam koliko priča mi je stiglo, ali znam da sam preko 100 njih objavila. Nisam očekivala da ću dobiti pravi arhiv ženskog kolektivnog iskustva. Dragocjeno vrijedan i često prećutkivan i zanemaren, za mene je ilustrovao jedan dio istorije za koji svi znamo da je neizgovoren, ali nikad nismo znali tačno šta je tu. A ono što saznajemo, iz priča naših baka, mnogo je bolnije nego što smo mogli zamisliti.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
