Čarls Bukovski bi sigurno voleo fejsbuk. Ukapirao je, pred kraj života, i kompjutere, i kada nije bio na konjskim trkama, uglavnom je sedeo ispred monitora i kucao – svoj dnevnik ili one poslednje pesme, krcatije tugom nego bilo koje druge po kojima je postao poznat.
Voleo bi fejsbuk zbog svih tih žena, mladih i lepih, i zgodnih i doteranih, ponekih i zauzetih (“njihovi automobili/njihove žene/njihovi diletanti u opijanju”), koje su otkrile rošavog mizantropa, pijanca, ikonu, genija, kretena, i sada ga citiraju, svakog dana…
Voleo bi fejsbuk jer bi te žene došle kod njega, s flašom vina u papirnoj kesi, da ga upoznaju, da ga slušaju dok on vergla o tome kako najviše voli da bude sam, i kako se nagledao takvih žena za ceo život, da se s njim potucaju, da im priča kako mu je jedna ljubavnica crtala klitoris na listu papira, i od tada Bukovski nepogrešivo zna gde se klitoris nalazi, a dotad nije znao ništa, pa ni to. Bilo je to šezdesetih, negde, u deceniji provedenoj na aerodromima, na hipodromima, pred praznim salama gde je pesnik pijan recitovao svoju poeziju, u motelima sa čijih su se zidova cerekale bubašvabe i slivala sperma, u iznajmljenim stanovima čije su ocvale gazdarice želele da postanu holivudske zvezde…
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
