Čarls Bukovski bi sigurno voleo fejsbuk. Ukapirao je, pred kraj života, i kompjutere, i kada nije bio na konjskim trkama, uglavnom je sedeo ispred monitora i kucao – svoj dnevnik ili one poslednje pesme, krcatije tugom nego bilo koje druge po kojima je postao poznat.
Voleo bi fejsbuk zbog svih tih žena, mladih i lepih, i zgodnih i doteranih, ponekih i zauzetih (“njihovi automobili/njihove žene/njihovi diletanti u opijanju”), koje su otkrile rošavog mizantropa, pijanca, ikonu, genija, kretena, i sada ga citiraju, svakog dana…
Voleo bi fejsbuk jer bi te žene došle kod njega, s flašom vina u papirnoj kesi, da ga upoznaju, da ga slušaju dok on vergla o tome kako najviše voli da bude sam, i kako se nagledao takvih žena za ceo život, da se s njim potucaju, da im priča kako mu je jedna ljubavnica crtala klitoris na listu papira, i od tada Bukovski nepogrešivo zna gde se klitoris nalazi, a dotad nije znao ništa, pa ni to. Bilo je to šezdesetih, negde, u deceniji provedenoj na aerodromima, na hipodromima, pred praznim salama gde je pesnik pijan recitovao svoju poeziju, u motelima sa čijih su se zidova cerekale bubašvabe i slivala sperma, u iznajmljenim stanovima čije su ocvale gazdarice želele da postanu holivudske zvezde…
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
