Udrobi hleb i omaži tanjir, kao da nisi sa Balkana

Poznajem čoveka koji obožava da umače hleb (u kajmak pogotovo) i omazuje tanjire. Poznajete ga i vi – Paqito, najpopularniji food influenser na ovim prostorima. Naš zajednički projekat sa njim, “Paqitov put“, nakon odličnih reakcija na pilot-epizodu, nastavlja sa emitovanjem. U skladu sa ovom pričom, kao njen logičan nastavak, dolaze nove epizode – a jedna će biti posvećena i kafanama koje volimo. I u kojima volimo da umačemo hleb u svako jelo.

Nismo se svi međusobno poznavali kada smo čuli tu priču, ali je svi znamo. I nema nikakvih naznaka da su nam je ispričali isti ljudi, ili da su ti dobri pripovedači imali zajedničke prijatelje. U pitanju je, očigledno, bio trend.

Kada bi svojim svetloplavim trabantom došli iz Nemačke u domovinu, najčešće nekadašnji logoraši i nacistički zarobljenici, tada već uveliko nastanjeni i zaposleni u toj zemlji, obično bi sa sobom poneli i novousvojene navike. Stečene kao deo životnih procesa negde tamo, gde se drugačije ponaša i razmišlja i opstaje. I onda bi posle velikog porodičnog ručka, bogate gozbe, prečesto na račun onih koji nikuda iz domovine nisu mrdnuli, taj teča sa dojč markama u džepiću košulje, pošteno podrignuo. Ili naglas prdnuo. Sve ubeđujući zvanice za stolom da se tako u Nemačkoj radi i da se oni, ko biva, naljute ako tako ne pokažete da ste uživali u klopi.

Italijani su, priznaćete, oduvek imali mnogo više stila.

I dok se jedno za drugim menjaju jela iz tradicionalnog terra menija, ušuškanog restorana u Torinu, gradu koji je uz Albu gastronomski centar čitavog Pijemonta, konobar pita jesmo li uživali u svemu što smo do sada probali. To su sve jela koja se u Pijemontu tradicionalno jedu vekovima, sa teletinom u svim oblicima i varijantama. “Ko ne bi uživao”, kažemo pretvarajući se da nismo turisti nego putnici.

“Pa što onda niste pomazali tanjir”, pita ljubazni konobar. “To je stara italijanska tradicija.”