Tito, Partija, Rokenrol

Kulturna istorija, za koju Piter Berk kaže da je nekada važila za Pepeljugu među naučnim disciplinama, novi procvat doživela je sedamdesetih godina XX veka. Istoričarka Dubravka Stojanović u igru oko predmeta kulturne istorije uvodi sintagmu “istorija sadašnjosti”. Time želi da kaže kako istoričar poznavanjem prošlih vremena, uvidom u istorijske procese, ima mogućnost da savremenicima objašnjava njihovo vreme. Po njenom kolegi Lisjenu Fevru, svako bavljenje prošlošću u stvari je traženje tumačenja sadašnjosti. U cilju iscrpnog i teorijski valjanog tumačenja, poželjno je da svaki kulturni istoričar ide podruku sa antropologom, socijalnim psihologom i, nadasve, sociologom kulture.

Problematika o kojoj je reč u bliskoj je vezi sa društvenim ili kolektivnim pamćenjem i, posebno, sa kulturom sećanja. Kada je savremeni rokenrol Srbije u pitanju, njegovi dometi i domašaji ne mogu biti adekvatno sagledani bez kulture sećanja na njegovu tradiciju koja je začeta u zemlji koja se zvala SFR Jugoslavija. Ako rokenrol ne shvatimo samo kao “muziku na struju”, već i kao držanje, stav, slobodu, inicijativu, pogled na svet i pobunu protiv ustaljenih i anahronih vrednosti, onda će kulturno sećanje na tu vrstu popularne muzike doprineti da shvatimo današnje tendencije ne samo na planu popularne kulture već i one koje se tiču oblikovanja društvenog života u celini. S obzirom na to da rokenrol podrazumeva provokaciju, subverziju, nepristajanje i otpor, ima indicija za zaključak da u današnjoj Srbiji postoji politički programirana (ne)kultura zaborava na relativno blisku prošlost koja je iznedrila rok muziku. Ovaj kratki osvrt na smisao kulturne istorije i značaj kulture sećanja uvodi nas u problem nastanka rokenrola u SFRJ, njegovog formalno-estetskog profila i nekadašnjeg statusa u društvu. Jeste to tema XX veka, ali dalekosežna jer na određeni način utiče na muzički ukus i kulturni profil današnjih milenijalaca, ma koliko oni naizgled bili indolentni prema svemu, pa i prema muzici.