Pre tačno 60 godina, 29. avgusta 1966, Bitlsi su izašli na teren bejzbol stadiona u San Francisku. Bilo je hladno, vetrovito i maglovito. Trećina sedišta prazna. Odsvirali su 11 pesama. Niko u publici nije znao da gleda njihov poslednji koncert. U avionu za Los Anđeles Džordž Harison je rekao: „E, to je to. Nisam više Bitls.“ Nikola Božilović piše o tome kako je izgledala mahnitost koja se tog leta ugasila – i koja od tog leta i dalje traje…
***
Bitlsi (The Beatles) su jedna od retkih grupa koja je s neverovatnom lakoćom pravila slalome kroz sve žanrove, od tradicionalnih numera i obrada folk pesama, skif i bit ritmova, te popularnih melodija „je-je“ zvuka (u ranim radovima) do art popa, art roka, ritma i bluza, psihodelije i andergraunda (u zreloj fazi). Činila je to uspešno i na neverovatno šarmantan način.
Bitlsi su lidersku poziciju zaslužili kvalitetom koji su posedovali kao kompozitori, tekstopisci i izvođači pop i rok muzike. Njihova muzika odlikovala se originalnošću strukture, ritmike, harmonije, boje zvuka i postignućem savršenog višeglasja. U smislu soliranja na gitari, bas deonica ili bubnjarskih bravura, možda je to neko umeo brže i bolje, ali sveukupno gledano – niko nije zvučao tako moćno kao svestrani i inovativni Bitlsi.
Poseban slučaj čine tekstovi njihovih pesama. Daleko od velikih tekstopisaca, piše Ijan Makdonald, oni su se oslanjali na metod pisanja tekstova koji se zasnivao na lancima fraza, nekih trivijalnih, a nekih nasumičnih i nadrealnih.
Ako bismo prosečnog slušaoca pitali o značenju tekstova Bitlsa, verovatno bi rekao da ne nose neku posebnu ideju. Ali zato niko ne spori da tekstovi liverpulske četvorke jesu šarmantni, a njihova relativna nevažnost nestaje pred snažnim asocijacijama na uživanje, ljubav i slobodu.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
