Tonija Parsonsa sam prvi put sreo u Nišu, kada je u sklopu turneje koju mu je napravila naša zajednička izdavačka kuća “Laguna” posetio gradsku biblioteku i jednu veliku knjižaru u centru. Toni je već bio hit pisac u Srbiji, naročito ga je volela ženska publika koja je prigrlila njegove romane “Čovek i dečak”, “Prava porodica”, “Za moju malu”… S druge strane, mi koji smo znali njegov novinarski bekgraund, te da je pisao za NME i da je drugovao sa Džoom Stramerom, preferirali smo izvanredni roman “Naše nezaboravljene priče” koji je govorio o raspusnoj mladosti u Britaniji sedamdesetih, seksu, drogi i rokenrolu.

To je bila i jedina Tonijeva knjiga koju sam pročitao u to vreme, kada sam u jednoj niškoj kafani, u toku ručka, intervjuisao Parsonsa za blaženopočivši i nikad prežaljeni portal “PopBoks”. Bila je to 2008. godina, ja sam bio mlad pisac i novinar sa solidnim iskustvom, moja književna karijera jedva da je počela, imao sam samo dve zbirke priča štampane kod lokalnih izdavača i mnogo pitanja za starijeg kolegu.

Ono što me je tada fasciniralo kod Parsonsa nije samo bila njegova “cool” pojava, kokni imidž i to što obojica navijamo za londonski Arsenal, već i njegov odnos prema čitaocima i generalno – ljudima. Toni je imao poštovanje za svakog, odnosio se prema ljudima koji su mu prilazili da im potpiše knjigu ili da se fotkaju sa njim kao prema starim prijateljima, uvek nasmejan, vedar i sa nekim duhovitim komentarom.

Sećam se da je po ulasku u knjižaru prvo prišao starijem gospodinu u invalidskim kolicima, pozdravio se sa njim, ostao malo u razgovoru i potpisao mu knjigu. Onda je prišao devojčici koja je čekala pored kase i njoj potpisao knjigu, pa tek onda zauzeo mesto ispred reda čitalaca koji se protezao iz radnje na ulicu gde je lila kiša a strpljivi Nišlije čekali na svoj potpis i posvetu u knjizi.

“E, to je pravi pisac”, pomislio sam tada.

Mnogo godina kasnije, Toni se sa ljubića prešaltao na krimiće, a na Sajmu knjiga u Beogradu, u sali “Ivo Andrić” priređen je panel o žanrovskoj književnosti na kome sam i ja učestvovao. Toni se pojavio u pratnji Neše Dropulića, svog srpskog prevodioca i čoveka veoma zaslužnog za uspeh Parsonsovih knjiga u našoj zemlji, pružio mi ruku i upitao me:

“Niš? Dejan?”

Toni ParsonsFotografije: Nebojša Babić

Nakon panela, seli smo u jednoj od ogromnih kongresnih sajamskih sala i započeli razgovor za Nedeljnik, atmosfera je bila opuštena, kao da sedimo u kafani ili nekom pabu.

Pre toga je Nebojša Babić obavio foto-sešn, a Toni mu je na kraju rekao:

“Druže, ti ćeš sad imati više mojih fotografija nego moja majka!”

Nisam hteo da ponovim onaj intervju iz Niša, na kraju krajeva, Toni je sada bio drugačiji čovek i drugačiji pisac nego u to vreme, a i moj status pisca je malo napredovao. Zato sam odlučio da razgovor započnem pitanjima vezanim za ono što Stiven King zove “craftsmanship”, da zavirim malo u radionicu majstora, i saznam neke stvari vezane za magiju kojom se stvaraju dobre knjige.