Kada sam daleke 2004. godine, na redovnom godišnjem skupu Estetičkog društva Srbije u Beogradu posvećenom temi „Položaj lepog u estetici”, na početku svog izlaganja skrenuo pažnju ostalim učesnicima da će verovatno prvi put na jednom filozofskom simpozijumu biti pomenuta imena koja ne pripadaju klasičnom umetničkom i estetičkom krugu, svi su me radoznalo i zapanjeno pogledali. Odmah sam zadovoljio znatiželju eminentnih estetičara, rekavši im da će u okviru mog izlaganja prodefilovati slavna imena iz sveta rokenrola shvaćenog kao vrste moderne, andergraund umetnosti: Džim Morison, Bitlsi, Bič bojsi, Džimi Hendriks, Bob Dilan, Lu Rid, Emerson, Lejk i Palmer… U pogledima poznatih srpskih estetičara (Milan Ranković, Mirko Zurovac, Dušan Pajin, Ivo Tartalja, Iva Draškić Vićanović i dr.) video sam znatiželju, čak i neku vrstu simpatije prema meni, sociologu kulture i umetnosti iz Niša. Bilo je uobičajeno da se na našim redovnim skupovima čuju samo imena slavnih i dokazanih umetnika i klasičnih filozofa – Platona, Aristotela, Svetog Avgustina, „kuma” estetike iz XVIII veka Baumgartena i, naravno, Kanta, Getea, Šilera, Fihtea, Šelinga, Hegela, Herdera, Kasirera i niza drugih iz filozofske plejade. Te godine publikovana mi je monografija „Rok kultura”, u kojoj sam između ostalog pisao i o estetskim aspektima rokenrola.
Za manje upućene: estetika nije nauka o lepom kakav tretman ima u ukrštenim rečima. Kao filozofska disciplina, ona ima neke elemente nauke, ali i mogućnost slobodne kontemplacije. Najpribližnije, estetika je misaona delatnost usmerena na razmatranje umetnosti kao značajke ljudskog društvenog života. Treba znati da estetsko nije drugo ime za lepo jer uključuje elemente koji se u umetničkom smislu ne uklapaju u tu kategoriju. „Lepo” se samo uslovno, metaforički, može smatrati temeljnim pojmom „estetskog”. Kad kažemo „ružno”, mi ne mislimo na bilo koje ružno, već estetski ružno kao umetničku viziju.
Ružno u estetičkom smislu ne shvata se kao greška u umetničkom stvaranju, već stilska osobenost određenog umetničkog pravca. Na taj način „lepo” i „ružno” nalaze se u komplementarnom odnosu koji produbljuje estetski doživljaj kao bitnu komponentu umetničkog dela. Posle ovog kratkog uvoda vraćam se temi iz naslova.
Ambivalentno shvatanje muzički lepog
U imaginarnoj rok galaksiji muzika već više od pola veka daje ritam čitavoj planeti. Rok muzika je svojom pojavom izmenila kulturnu mapu sveta i revolucionisala društvo. U vezi sa tim, otvaraju se mnoga pitanja. Jedno od ključnih je da li se rok kao muzička forma može uklopiti u opšta načela stvaranja koja važe za sve umetnosti. Ovo pitanje sadrži ključnu dilemu: da li rok može postići visok kvalitet umetničke muzike? Odgovori na ozbiljna estetička pitanja moraju najpre eliminisati elitističko ignorisanje roka i sve predrasude koje rok muziku apriorno izbacuju iz elitnog društva. Rok, kao muzika novog doba, od početka se oslobodio svih konvencija, pa i onih artističkih. Zvuči paradoksalno, ali i rok muzika, iako u osnovi antielitistička, ima sopstvenu umetničku elitu, kao i to što se u ovoj vrsti muzike može prepoznati virtuoznost i visoki artizam.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
