Možeš li nekog pisca nazvati formativnim ako si ga otkrio kada si već dobrano zagazio u četrdesete? Imaš li pravo da tvrdiš da si uma i dalje dovoljno fleksibilnog da prihvatiš novi glas i ono što ti saopštava, a tiče te se toliko da je to gotovo bolno? Jer, ako se nešto nije promenilo još iz onih davnih dana kad su ti svest i savest formirali najraznolikiji autori, od Bulgakova i Bukovskog, preko bit umetnika i Branka Miljkovića, do tektonskih udara Rajmonda Karvera, to je činjenica da su se svi veliki i bitni pisci obraćali direktno tebi, ličnim, zavereničkim tonom koji nije ostavljao mesta sumnji da te se to što pišu izravno tiče.
Tajming nije sve, ali mu se mora priznati priličan značaj. Uspesi, a posebno neuspesi su nas naučili koliko je značajno ono čuveno „sve u svoje vreme”, pa smo se tako Karl Uve Knausgor, pisac koji je toliko učinio na prepoznatljivosti matične Norveške da ne bi bilo nezasluženo da se njegov prepoznatljivi profil (mada mu ni anfas nije ništa slabiji) pojavi na nekom novčiću tamošnje krune (1 nrk = 10 rsd, znam da vas zanima), i ja susreli u potpuno savršenom trenutku. Za mene, naravno.
(Ovde pravim malu digresiju, takoreći knausgorovsku: mogao bih čak da se zakunem da je Nobelova nagrada dodeljena njegovom zemljaku Foseu dobrim delom zahvaljujući tome što Karl Uve u svojim delima, ali i intervjuima – što nisu preterano udaljene kategorije – svaku priliku koristio da nahvali starijeg i znatno hermetičnijeg kolegu kao iskonskog genija kome, po sopstvenim rečima, ne može ni da priđe po snazi izraza.)
Poštovani,
Iskoristite veliku akciju na Velikim pričama, registrujte se i čitajte besplatno...Od Božića do Božića...
Akcija traje od 25. decembra do 7. januara.
Već imate nalog? Ulogujte se
