Poslednjih decenija sociološka i antropološka literatura postala je bogatija za još jednu sintagmu koja je danas u veoma čestoj upotrebi: kultura sećanja. Ovaj pojam karakterišu različita značenja, što govori o njegovoj višedimenzionalnosti.
Međutim, i on (kao i mnogi drugi) sklon je da se od silne upotrebe „izliže“, obesmisli, obezvredi, generališe i da od opštosti postane jednostavno neupotreblјiv. Dok se to nije dogodilo, pokušaću da se poslužim njime (ne da ga „upotrebim“) ne bih li se pomoću njega približio odgovoru na pitanje zašto vladajuća politička garnitura u savremenom društvu Srbije stavlja u zagrade tradiciju jugoslovenskog rokenrola kao deo značajne kulturne baštine.
Ovu kulturu, zajedno sa drugim narodima SFR Jugoslavije, zdušno je gradila i bogatila omladina Srbije, ali sve to danas prekrivaju „ruzmarin, snegovi i šaš“, što će reći kolektivna koprena zaborava. Da li u tome postoji svesna namera, zazor, prezir, otklon, neraspoloženje i netrpelјivost ili je sve to, možda, plod čiste slučajnosti? Šta se dogodilo sa kulturom sećanja na tradiciju jugoslovenskog rokenrola?
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
