Pre nekoliko nedelja ispratio sam BBC-jev komemorativni serijal o čuvenom novinaru Davidu Frostu koga ste možda i vi, kao i ja, upoznali i otkrili tek u čuvenom i sjajnom filmu Rona Howarda (po scenariju Petera Morgana, kreatora “The Crown”), “Frost/ Nixon” u kome nam je dočarano kako je izgledalo njegovo višednevno intervjuisanje ražalovanog američkog predsednika, tokom koga je ovaj na kraju, ipak, priznao da nije sve radio kako treba. I da se kaje.
Međutim, epizoda sa Nixonom mi je ovaj put bila sekundarna u odnosu na ostale. One sa Beatlesima, sa Eltonom Johnom, sa bliskoistočnom krizom, Muhammadom Alijem i Jane Fondom bile su daleko interesantnije i značajnije za ono o čemu ovde želim da vam pričam.
David Frost je bio novinar od poverenja. Neko ko je kao Joe Rogan (a da ne zastranimo previše tim poređenjem) “razgovarao” sa svojim gostima, iako je ispred sebe imao spisak sa pitanjima i ideju kuda intervju treba da vodi. S obzirom na to da je i sam bio “selebriti”, on je dobro “razumeo” svoje sagovornike, nije podilazio jeftinom senzacionalizmu, već je želeo da kreira razgovor koji se izdiže iznad svojih sagovornika i gledaocima donosi neke univerzalne vrednosti.
Pročitali ste poslednji besplatni članak. Da biste nastavili sa čitanjem pogledajte planove pretplate
Već imate nalog? Ulogujte se
