“Je l’ si videla da je izašao Oliverov novi album?”, pisalo je u poruci koju sam dobila početkom ove nedelje. Pročitala sam je naglas, pred ljudima sa kojima sam tog trenutka sedela.
“Kao Oliver Mandić…?”, rekao je neko od prisutnih.
“Možda”, promrmljala sam tako da samo ja čujem i razumem, a znala sam da nije, jer kad kažeš Oliver, to nije Oliver Mandić. Oliver Mandić je Oliver Mandić. Tako, zajedno sa imenom i prezimenom.
Oliver je Oliver. Oliver je more i sunce. I plaža u devet ujutru. Onaj hrapavi glas koji ako volite i cenite, znači da ga je voleo neko iz vaše bliže porodice. Ta je ljubav prema Oliveru nešto što se nasleđuje. Naročito kada su u pitanju ljudi rođeni godina kada sam ja rođena. Tih godina kad je bilo teško voleti nešto što bi moglo biti politički obojeno. Čak i ako ste živeli u Beogradu ili njegovoj okolini, a naročito ako ste živeli u Beogradu ili njegovoj okolini. Naročito ako ste čuli i slušali te priče o mržnji. Teško je voleti kad je mržnja u priči. Čak i muziku ili muzičara.
Pročitali ste poslednji besplatni članak. Da biste nastavili sa čitanjem pogledajte planove pretplate
Već imate nalog? Ulogujte se
