Pet godina, mitski broj, petogodišnji plan kao neki minimum ozbiljnog projektovanja, “prva petoletka” sa socijalističkih plakata koji su čak i nama, klincima koji su prvi put u školske klupe seli septembra poslednje godine koja je počinjala sa hiljadu devetsto sedamdeset i nekom izgledali smešno. Počinješ da stariš kada ti pet godina više ne predstavlja značajan komad vremena. Ne u smislu doživljenog, jer smo živeći u ovim vremenima i na ovim prostorima osuđeni na događanje istorije svakih šest meseci, već u smislu čisto subjektivnog osećaja.
Pet godina je postalo tren nakrcan dešavanjima, sve se stapa u kompresovanu celinu nalik na kese za pakovanje zimske odeće koje vakuumiranjem postaju nekoliko puta manje. Otud i ređanja obletnica, krajputaša podsetnika na našu prolaznost među kojima godišnjice koje odbrojavaju koliko smo već dugo bez nekog važnog stoje kao možda i najznačajnije.
Pet godina je prošlo od odlaska Bekima Sejranovića.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
