Drug i ja smo se vratili iz Pariza pre dve nedelje, gde smo oboje bili po drugi put u našim životima. Budući da smo kao prvog puta videli sve turističke lokalitete prestonice sa velikim P, sada smo nimalo iskompleksirano i suštinski nedosanjano odlučili da šetamo po ulicama, pijemo pića u kafićima i spontano obilazimo bioskopske projekcije. Uprkos našem malom osećanju originalnosti, sigurno nismo bili prvi kojima je ta konkretna ideja o proživljavanju pariskog lajfstajla pala na pamet. Majka mog druga mi je posle putovanja rekla čak i da Beograđani, inače, vole Mare (Marais), jedan dosta šarmantan kraj sa mnogo kafića i cveća. Ja nisam Beograđanka, pa to nisam ni znala, ali sam snažno osećala koliko je to istinito – Beograđani vole Pariz, a sa njim i Mare. Ne vole Beograđani ni turizam ni rokoko (koji sam ja volela kada sam bila dete), ne vole, čini mi se, ni knjiške predstave o kočijama duž Bulonjske šume, ne vole ništa nakinđureno. Beograđani vole Pariz i čašice koje se blistaju uz zvona katedrale u proleće.
Zašto? Impresije o Parizu ovog puta svode se na: ležeran duh, jednostavno obučene ljude, lokalne pekare i sunčane dane uz mnogo špricera. Tu su i lokalne galerije i filmski festivali na razne manjinske teme. Poneki grm i devojke sa prstenjem, sve u svemu, sve što čovek može videti u Beogradu, uz odsustvo nacionalnih zastava i katoličkih katedrala. Dakle, Pariz je davao utisak jedne prosečne vračarske subote po podne prvog lepog dana u godini kada svi izađu iz kuće da piju piće u bašti. Ljudi se mnogo smeju, gledaju ko prolazi, puše i pričaju. Povremeno bacaju oko na prolaznike i nasmeše se sebi, prijateljima i ukrštenim rečima, sasvim isto kao moji prijatelji. Naravno, uživala sam dodatno i zbog toga što sam bila turistkinja. Za mene je promena sredine, sedam divnih dana sa dragom osobom i drugi jezik koji sam slušala na ulicama bio dovoljan da se osetim osveženo, kao da sam u drugom univerzumu, ali, ipak, sličnosti su bile uočljive – na prvi pogled.
Na drugi pogled sam uočavala razliku. Na treći opet sličnost. Na četvrti nepremostivu razliku. I tu ambivalenciju na relaciji Pariz – Beograd, sličnost – razlika, najbolje – najgore vreme i dva grada, jedan sasvim i nimalo nalik na drugi. Jer, uprkos svim kafićima i lepim danima, Beograd nikada neće biti Pariz.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
