Ivo Andrić tog dana, posle jedne redovne prepodnevne šetnje sa piscem Erihom Košom, nije imao apetit. Jedva da je, pisao je kasnije Koš, okusio nešto od jela koje mu je spremila kućna pomoćnica. Legao je te večeri, prilično rano, ranije nego inače, ne možemo da znamo, ali verovatno je i zaspao. U pola noći, uznemiren se probudio, tumarao po stanu. Andrić je bio suptilan čovek, ali te noći zvuk njegovih koraka je probudio kućnu pomoćnicu.
Vrata njegove sobe bila su otvorena, svetlo u trpezariji bilo je upaljeno – sve to saznajemo iz sećanja Eriha Koša u tekstu “Poslednji Andrićevi dani” (objavljen u knjizi “Ko je bio Ivo Andrić”, Akademska knjiga) – ali nije ga bilo ni u toj, ni u manjoj sobi, u kojoj je do smrti živela njegova tašta. Kućna pomoćnica je Andrića pronašla na uzanom, dvorišnom balkonu u tankoj pidžami, bez naočara, zagledanog u daljinu. Dozivala ga je, on se nije odazvao. Uhvatila ga je za rukav i povukla ka sebi.
Izgovorio je: “To je strašno! Užasno je!” i oborene glave vratio se u svoju sobu.
Bio je decembar 1974. godine.
Sutradan je Ivo Andrić odveden u bolnicu. Nobelovac je (protivno prognozama lekara) proveo još tri meseca u bolnici (u teškom stanju), gde je preminuo 13. marta 1975, pre ravno pola veka.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
