Kao i uvek kada je prilika, ostavimo originalno delo po strani izučavaocima originalnog dela i držimo se onoga što nam je, kao poštenim gledaocima sa sendvičem u ruci isporučeno nakon pritiska na daljinski. Ovo, dakle, nije tekst koji razmatra kako je trebalo adaptirati čuveni roman Patricie Highsmith “The Talented Mr. Ripley”, niti da li je aktuelna Netflixova TV serija pravi ili najpogrešniji način da se to uradi.
Uostalom, za mene je “najjači glumac na svijet”, Matt Damon, najdefinitivniji mogući Tom Ripley, ali čak i time ne želim da se bavim.
Mene samo zanima šta gledamo tj. šta treba da gledamo kada gledamo aktuelnu Netflixovu TV seriju “Ripley”, koju, čujem, svi mnogo volite i još više cenite.
Kompletnog autorstva prihvatio se Steven Zaillian, koji je i napisao i režirao svih osam epizoda. Međutim, za njen sjajni izgled i fotografiju koja vam oduzima dah dok lagano jezdite Italijom šezdesetih zaslužan je Robert Elswit, čovek koji je bio direktor fotografije na šest filmova Paula Thomasa Andersona (pa je za “There Will Be Blood” nagrađen i Oskarom).
Njega, tj. Zaillianovu odluku da serija ovako (“prepucano”) izgleda i bude u crno-beloj fotografiji (koja je, kako Zaillian, kaže krasila i naslovnicu Highsmithinog romana koji je on čitao kao mali), najviše krivim za to što mislim da “Ripley” nije toliko loša serija, koliko je apsurdno banalna. Samo upakovana u vrlo lep i skup papir, koji, izgleda, svima skreće pogled sa toga šta je u paketu.
Do te mere, da se zadovoljavaju i zavaravaju time da je, u vremenima kada je sve moguće, moguće i da je sva poenta u pakovanju.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
