Najveći rokenrol bend na svetu (ako prežive)

Nemam pojma šta bi bila AI vizuelizacija za pojam rokenrol ali znam da su uz Rolingstonse, Bitlse i Guns N’ Roses najprisutniji na zidovima Hard Rock Caffea, prodavnica ploča i muzičkih instrumenata… I to u celom svetu, evo i nedavno u Vijetnamu sam u vintidž prodavnici video plakat Guns N’ Roses na zidu.

Priča o ovom bendu je filmična. Axl Rose, frontmen, dečko je koji odrasta u disfunkcionalnoj porodici u Indijani. Očuh sveštenik koji primenjuje strogo vaspitanje i kažnjava Axla i sestru (kao oživeli Bergmanov “Fani i Aleksandar”). On o rokenrolu saznaje od drugova u telefonskim razgovorima pošto je slušanje te muzike u kući strogo zabranjeno.

“Prijatelji bi me nazvali i puštali mi hitove preko telefona, a ja bih se pravio da razgovaramo.”

Drugi stepenik njegovog odrastanja je sitna delinkvencija po ulicama vukojebine u Indijani i odlazak u LA. Početak muzičke karijere Axla, Sleša i ekipe iz Gansa je paklen ali kao prepisan iz biografija mnogih velikih bendova. Konzumacija svega i svačega, dilovanje svega i svačega, dekintiranost… neshvaćenost. Njihov debi album niko neće da objavi, osim… Promućurni Gefen ima nos. Ali album na startu ne prolazi najbolje a onda… Pesma sa tog prvenca “Sweet Child O’ Mine” počinje da se zariva u uši. Bend dolazi na vrh Bilbordove liste i tu ostaje “samo” tri godine.

Taj debi album benda u stampedu obara rekorde postavši jedna od najprodavanijih ploča u istoriji – preko trideset miliona prodatih primeraka. Ostalo je istorija, uspeh za uspehom, prodate turneje, svit metal hard rok iz Kalifornije koji postaje svetski mejnstrim koji puni stadione. Brak pevača sa manekenkom, turneja (jedna od) sa Metalikom, rasprodati stadioni, ali i pratilac iz podruma za vežbanje s početka karijere – narkotici, ali budžet je veći.

Kašnjenje na koncerte pa penali osiguravajućih kompanija, ali je lova koja se sliva u takvoj bujici da bankovni računi ne presušuju već se ima i za ludila i hirove kao što je privatna karting staza na turneji, privatni kazino (koji vodi Axlova sestra, trebalo je nadoknaditi sve zabrane pastorove kopiladi – nje i brata joj), privatne jahte koje ih privatno voze do koralnih grebena… Razbijanje hotelskih soba ide u rok službe.

Ne vole ih samo manekenke već i superzvezda akcionih filmova. Arnold Švarceneger ih zove u “Terminator”, snima s njima spot, toči “džek danijels” u Slešovu čašu. Pravi je fan Gunsa. Lično, draži mi je spot i pesma “Since I Don’t Have You” sa drugim filmskim superstarom – Garijem Oldmanom.

Filmičnost karijere nije napuštala bend, pa su ubrzo stizali tračevi o raspadu a onda i zaista dolazi kraj benda. Axl Rose je postao nosilac prava na ime grupe pa smo tako tokom dvehiljaditih dva puta u Srbiji gledali Guns N’ Roses sa njim za mikrofonom ali bez Sleša i ekipe. Ovog 18. jula bend dolazi u Beograd sa obojicom, i to na velikoj svetskoj turneji na kojoj su štriklirani i Vembli i Ušće.

I dok razmišljam o ovoj poljani u novobeogradskom Bloku 10, pada mi na pamet čudna simbolika u kojoj akteri nemaju nikakve veze. Guns N’ Roses su započeli pohod 1987. sa debi albumom “Appetite for Destruction”, istovremeno kada se u Beogradu spremao uspon Slobodana Miloševića koji će svoju poziciju vožda Srbije legitimisati baš velikim mitingom na Ušću.

I na Ušću i malo kasnije Milošević će pokazati svoj “apetit za destrukcijom” i tadašnji Beograd kao Paradise city uskoro pretvoriti u ulice beznađa, pa su mnogi taj period grada zvali kao “Welcome to the jungle”.

Na Ušću će dvadeset godina kasnije svirati Rolingstonsi s kojim će neki i u nekim aspektima porediti Ganse, a ova dva benda nastupala su nekoliko puta zajedno. Gitarista Sleš je brendirao početkom karijere veliki cilindar na glavi i cigaretu u ustima. To je kopirano na hiljadama majica i postera. Gitarista Stonsa Kit Ričards zapalio je cigaretu izlazeći na bis koncerta na Ušću. Ne verujem da će to uraditi Sleš u Bloku 10 jer vremena su drugačija, zabrane konzumacije duvanskog dima su ušle u krv kao nikotin, a možda je i ostavio cigarete kao Ričards.

Sleš je veliki kolekcionar reptila, a u blizini mesta na kom će svirati u Beogradu planira se izgradnja prirodnjačkog muzeja sa ostacima mnogih vrsta, pa i praistorijskih reptila. I jedna lična i bizarna veza sa Gunsima, pevačem Axlom Roseom. Godina je 1999, pozivari idu na kućne adrese i sakupljaju vojsku u rezervi.

Imam te večeri žestoku temperaturu i glavobolju koju probam da skinem maramom (sa krompirom) na glavi. Ulazi pozivar u stan, ne veruje da sam bolestan i zatiče me u krevetu sa sve čalmom oko glave. Kaže: “Auuu, ti ko onaj pevač, Amerikanac.” Mislio je na Axla Rosea.

Moji sagovornici su ljudi koji su imali dodir sa Gansima, gledali su ih od samog početka u malim salama pa do stadiona, a neki su čak delili s njima binu (ali ne i pojačala).

David Vartabedijan, likovni umetnik i rokenrol novinar, imao je jedinstvenu šansu da Guns N’ Roses vidi na skoro samom početku njihove karijere

“Sa bendom Guns N’ Roses sam se prvi put susreo putem oglasa za njihov debi album (sa tada još uvek necenzurisanim omotom) u nemačkom magazinu ‘Metal Hammer’. Prvu priliku za to zahvaljujući inter rail karti i jugoslovenskom pasošu koji je omogućavao putovanje svuda po svetu imao sam u Londonu, nepunih mesec dana kasnije.

Došli smo do Marquee kluba, čisto da overimo prostor, i videli da to veče nastupaju (kao i prethodnog dana) baš Guns N’ Roses, karata je bilo, album još nije bio objavljen. Pa hajde da vidimo nove ‘Hanoi Rocks’, prokomentarisali smo. Nismo znali šta da očekujemo, radi se o 1987. godini, nema mobilnih, nema interneta, nema ničega osim radio-stanica i MTV-ja, a pomenuti bend još uvek nije imao spot. Vizuelno i sonično interesantni i dovoljno drugačiji od ponude takvog muzičkog talasa koji je zapljusnuo Ameriku i Evropu.

Uglavnom ‘Appetite For Destruction’ sam kupio mesec dana kasnije (kada je bio objavljen) u jednoj maloj prodavnici ploča na železničkoj stanici u Nirnbergu jutro posle ‘Monsters of Rock festivala’.

Po povratku u Beograd, sa željom da predstavim novitete koje sam doneo sa puta, maltretirao sam tadašnje članove benda i prijatelje. Svi su imali istu reakciju: Kako možeš da slušaš tu kopiju Aerosmitha i Hanoija, a devojka, tadašnja, uredno je snimila na kasetu jednu pesmu ‘Sweet Child O’Mine’, i to je bilo to.

Čak ni DJ ekipa na Mašincu (petkom, to je bio dan za hard rock i slične forme) nije bila oduševljena mojim donošenjem te ploče i molbom da se to pusti u etar”, priseća se Vardabedijan svog prvog dodira sa ovim bendom, a onda su usledile nove prilike.

“Sledeća prilika da ih vidim uživo bila je 22. januara 1988. u Minhenu. Trebalo je da budu prva predgrupa na ‘Motley Crue’ turneji po Evropi. Do turneje nije došlo, Nikki Sixx se predozirao i sve je otpalo, šteta, a u Beogradu se još nije primio zvuk pištolja sa ružama.

A onda su došli spotovi – prvo ‘Welcome To The Jungle’, pa ‘Paradise City’ leta 1988. Tada su već svi hteli da presnime taj album. Tadašnji ‘Jugoton’ je reagovao sa licencnim izdanjem sa originalnim omotom. Tog trenutka je krenula ozbiljna gunsomanija i u Jugoslaviji i u svetu, kaubojke i bandane nikada nisu bile prodavanije.

Trebalo je vremena da narod sažvaće stihove i zvuk pesama koje nisu bile šablonske. Fama koja se stvarala, uz marketing kao i sasvim pristojne fizionomije članova benda, uradili su svoje. Pokojni Lemi Kilmister je u tom trenutku izjavio: Guns N’ Roses će biti najveći rokenrol bend na svetu ako prežive, a on je znao šta znači preživeti. Naslednici Stonesa i Aerosmitha.

Opasni rokenrol, sve do cirkusa sa duplim albumom ‘Use Your Illussion 1 i 2′, ali tada je već sve bilo gotovo.

Guns N’ Roses je već tada bio mesijanski bend i bend koji je ubrizgao novi život rokenrolu. Ambiciozna turneja po Evropi (predgrupe Soundgarden i Faith No More) sa ogromnom binom potvrdila je njihov novostečeni status. Bio je to dobar ali lišen prljavštine Marquee kluba koncert tog kišnog dana 22. maj 1992. na Nep stadionu u Budimpešti.

Bilo kako bilo, ušli su u legendu i iz nje (sa ipak previše pogrešnih poteza i gomilom prenemaganja) ne mogu da izađu i da hoće. Ostavili su u amanet jedan od deset najboljih i najprodavanijih debi albuma u rokenrol istoriji i sama ta činjenica je dovoljna za poštovanje, a to što su oterali/otpustili hitmejkera Izzy Stradlina, to im nikada neću oprostiti.”

A legendarna hevi metal i rok novinarka Jadranka Janković je takođe Gunse prvi put gledala u Marki klubu u Londonu.

“Gunsi su bili jedan od najvećih bendova u rokenrol istoriji i imam teoriju da se nisu rasturili posle albuma ‘The Spaghetti Incident?’ da bi možda dogurali do veličine jednih Led cepelina. Toliko je njihova karijera i muzika bila široka da su držali kvalitet a punili stadione. Imala sam sreću da ih gledam nekoliko puta, od početne svirke u legendarnom Marki klubu u Londonu gde su bili daleko od savršenstva ali gde se prepoznalo da se radi o sledećoj velikoj stvari.

Axl je imao natapiranu kosu, svit metal imidž i nije ličilo da će to pred nama uskoro postati najveći svetski bend. Ali imali su taj faktor po kome se prepoznaju buduće velike pojave u muzici. Čak šest diskografskih kuća je odbilo njihov debi album ali je Gefen bio pametan i prepoznao. Jer oni su samo šest meseci posle objave tog debi albuma stigli u orbitu najveće popularnosti.

Baš sam o tome nedavno ćaskala sa menadžerom Iron Maidena koji je nekada radio sa Gansima. Kada dolaze da sviraju na čuvenom festivalu Castlle Donigton gde su hedlajneri Kiss a zapravo su glavne zvezde Gansi. To je bilo fascinantno jer do malo pre toga Gansi su bili demo bend. Bila je takva gužva da su nažalost dva fana izgubila život pa je ovaj čuveni festival izgubio licencu”, priseća se Jadranka prvih susreta sa ovim bendom s čijim će članovima kasnije raditi nekoliko intervjua.

“Oni su toliko brzo rasli, punili stadione, prodavali na desetine miliona ploča i taj meterski uspeh je možda bio neizdrživ i doveo do raspada. Posle su radili razne varijante, Axl Rose je dva puta nastupio sa verzijom Gunsa bez Sleša. A sam Sleš je svirao u Beogradu sa Ozijem Ozbornom. Ali ljudi vole Gunse sa Axlom i Slešom i sada imamo priliku da ih 18. jula vidimo na bini na Ušću. Moja preporuka je da to ne treba propustiti jer ko zna da li će se uskoro posvađati ili će im dosaditi nastupi.

U više navrata sam radila intervjue sa ovim bendom, nekoliko puta sa Slešom, i ponosna sam na tu priliku. Ponosna sam i na priliku da ih gledam od njihovog skoro samog početka, od klinaca sa LA glem metal scene pa do kada su postali jedan od najvećih bendova na svetu.”

Stefan Ikonić, scenograf, nastupio je sa svojim bendom Žene kese pre Guns N’ Roses na festivalu Exit.

“Jao, je l’ su to oni sweet metalci!? Valjda istu količinu nervoze u stomaku osete fanovi Petera Handkea kada im se za njihovog miljenika pita da li to beše onaj što je srbovao za vreme 90-ih. Ne znam. Handkea nikad nisam otvorio u životu, a očigledno politika za mene ima istu težinu kao i frizura. Ukratko, Gansi su bend mog detinjstva. Nikad nisam voleo ni heavy metal, ni duge kose, ni problematične likove. Možda je trebalo da se zaljubim u Phila Collinsa, ali nije tako ispalo.

I tako dolazimo do, 2012. Ja sam u bendu ŽeneKese, sviramo na mejn stejdžu Exita. Ima Henry Rollins u jednom od svojih stendapova priču kako su otvorili za Iron Maiden, kad ih je publika netremice gledala i skandirala ‘Mejden, Mejden!’. E nama nije bilo tako, sunce je zalazilo, publike je bilo nekoliko stotina, ali su se svi dobro zezali, i mi smo dobro svirali.

U momentu tog završnog tona, počinjem da se odvajam od zemlje, ne isključujem mogućnost da možda umirem, kad ugledam kako basista Tomi Stinson, inače nekadašnji član Replacementsa, podiže na ramena našeg Dadu sa sve gitarom. Ja sam u tom trenutku na leđima nekog njihovog roudija, i oni onako đuskajući nas iznose sa bine. Uto nam prilazi gitarista Bumblefoot i svira neke naše rifove, stalno ponavljajući ‘E ja sam svirao sa vama!’.

Posle sam na fotografijama video da je on stajao sve vreme sa nama na bini nešto petljajući po žicama. Naravno, nisu to bili oni Gansi, to je bio Axl Rose sa fensi plaćenicima. Koga briga!?”, priseća se Ikonić svog susreta na nekoliko metara sa velikim bendom.

“Na njihovom nastupu sve je bilo kao u nekom snu. Tako obično biva kada vam neko odsvira saundtrek vašeg detinjstva, kada koncert traje skoro tri i po sata! Tri i po sata! Malo li je za vernike? O tome kako Gansi sada zvuče, ko se bude informisao preko YouTubea zaključiće da Axl peva kao Yoko Ono. Dakle, pomalo je to skičanje. Ali kao što ni pozorišnu predstavu ne možete gledati na TV-u, tako ni koncerti ne zadržavaju tu magiju kada ih konzumirate iz fotelje. Ništa se to u publici ne čuje, Ahile, sve ti je oprošteno.

Inače, naš bendić Dado Sopić jedini se zadesio u bekstejdžu kada se pojavio Axl Rose. Kaže, on i još sedam frizera, okolo, sa makazicama, štric, štric. Da li je zbog toga umro rokenrol? Možda samo za one koji se lože na politiku, a ne na muziku.”

Rokenrol je osećaj koji ne prestaje da živi – a ove godine odzvanja jače nego ikad! Guns N’ Roses stiže u Beograd 18. jula, a vi možete biti tamo.

Prenesite zaradu u UniCredit Banku do 10. jula i obezbedite besplatnu ulaznicu za koncert koji se ne propušta. Klikni na link za više informacija.