Bilo je to jedno od onih avgustovskih večeri kada nebo izgleda kao zapaljeno parče akvarela na platnu, osim što se uz to nazirao i miris gareži u vazduhu. “Gore Kinezi!” – uzviknuo sam iz kola vozeći se kroz Jurija Gagarina. Začudio sam i sebe i svoje saputnike koliko sam to zvonko rekao, skoro kao da je smešno. Ali da ne bude zabune, nisam mislio da je išta u vezi vatrene stihije koja je izgledala kao da deli NBG na pola razlog za (pod)smeh.
Setio sam se ovoga kad me je dočekala vest da se podjedako zlokobni oblak dima i ovog jutra nadnosi nad tim mestom, ostavljajući u prahu i pepelu ono što je od tržnog centra u Bloku 70 ostalo. Prošli su me žmarci, i nisam čak mogao da doomscrollujem kroz špalir naslova o eksplozijama i enormnom broju vatrogasaca na terenu. Ne samo što se požara užasavam više nego bilo koje druge nedaće. Bila je to nepatvorena emocija: obožavao sam to mesto.
Ta beogradska kineska četvrt, baš kao i ceo Novi Beograd u kome počiva, paradoksalno se najbolje da opisati onom najsnobovskijom od svih britanskih poštapalica – acquired taste. U nedostatku odomaćenog izraza – to bi vam bilo nešto što vam na prvi pogled nije bilo privlačno, ali što ga više upoznajete, više mu se radujete.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
