Bilo je to jedno od onih avgustovskih večeri kada nebo izgleda kao zapaljeno parče akvarela na platnu, osim što se uz to nazirao i miris gareži u vazduhu. “Gore Kinezi!” – uzviknuo sam iz kola vozeći se kroz Jurija Gagarina. Začudio sam i sebe i svoje saputnike koliko sam to zvonko rekao, skoro kao da je smešno. Ali da ne bude zabune, nisam mislio da je išta u vezi vatrene stihije koja je izgledala kao da deli NBG na pola razlog za (pod)smeh.
Setio sam se ovoga kad me je dočekala vest da se podjedako zlokobni oblak dima i ovog jutra nadnosi nad tim mestom, ostavljajući u prahu i pepelu ono što je od tržnog centra u Bloku 70 ostalo. Prošli su me žmarci, i nisam čak mogao da doomscrollujem kroz špalir naslova o eksplozijama i enormnom broju vatrogasaca na terenu. Ne samo što se požara užasavam više nego bilo koje druge nedaće. Bila je to nepatvorena emocija: obožavao sam to mesto.
Ta beogradska kineska četvrt, baš kao i ceo Novi Beograd u kome počiva, paradoksalno se najbolje da opisati onom najsnobovskijom od svih britanskih poštapalica – acquired taste. U nedostatku odomaćenog izraza – to bi vam bilo nešto što vam na prvi pogled nije bilo privlačno, ali što ga više upoznajete, više mu se radujete.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
