Te godine, kada me je pustio u svoj svet, dobio je svoju prvu NIN-ovu nagradu za roman “Zid smrti”. Mislila sam da će taj ulazak teže ići, do te mere da mi je padalo na pamet da podmetnem nogu.

Uostalom, niko nije rekao da će biti lako doći do Žike Pavlovića i razgovarati s njim kao s “javnim muškarcem”, kako mi se tada zvao novinarski žanr. Vrata stana u centru grada otvorio mi je mladi i kočoperni Radoš Bajić. Tek sam posle shvatila da on tamo dežura. Svaki put sam ga zaticala u tom tesnom predsoblju slave, ali je on očigledno znao šta radi. Žika me je čekao zavaljen u udobnu fotelju i onako krupan, kosmat i brkat, izgledao kao da će svakog časa krenuti u šumu da cepa drva.

I stvarno, ubrzo mi je postalo jasno da je u pitanju vredan i ozbiljan čovek, koga nikad niko nije video zaludnog.

Nije krio da svoj posao shvata na seoski način: kao duboko oranje. Nije se obazirao ni na kišu, ni na sušu, niti na bilo kakve elementarne, a ni političke nepogode. Zato nije ni čudo što je uporedo ostvario dve umetničke karijere: filmskog režisera i pisca. Do tada je bio autor čuvenih filmova “Kad budem mrtav i beo”, “Zaseda”, “Zadah tela” i desetak knjiga.

Zato je NIN-ova nagrada za roman godine bila samo još jedan od dokaza da mu niko ništa ne može, a i da se pošteno naradio. Samo je gips na desnoj ruci upozoravao da sam ga zatekla u nevolji, ali ne i nespremnog za nadmudrivanje, što je njemu išlo kao voda.

Stegla sam zube.