Seli smo za sto, a delikatan miris paprikaša se diže sa parom iz činije. Svi smo gladni pali ćutke na jelo, samo tata produži: „Jeste, dobio si carsku stipendiju, ali i hiljadu forinti za sliku. Sine, možeš li pojmiti šta to znači? Pa to ti je mnogo više sreće odjedanput nego što si ikada mogao zamisliti.”
“Ja prekosutra polazim, moram da se žurim da bih svršio sve skice, pa tri nedelje što ima pred sobom… A kad se vratim u Beč moraću valjda da idem kod cara, hoću da mu se zahvalim pa…”
Tata se zasmeja, a ja odjedanput prestadoh, zbunilo me njegovo srdačno smejanje. A veselo raspoloženje kao da je bilo u vazduhu, svi oko astala puknuše u smeh kao da su samo čekali na signal da se razderu od smejanja. Osećao sam da crvenim.
„Pa šta tu ima smešnog?”
“Kad tako smešno govoriš. Hoćeš kod cara, kao Klingeru u kafanu”, i opet se tata zasmeja, a svi ostali za njim.
Ljutio sam se. Ovi ovde za stolom lude se sa mnom i smeju mi se i to baš sada usred sve te moje slave i uspeha.
„Pa baš ću da idem kod cara”, uzviknuh srdito, a osećajući se važnim sa ovim velikim pismom u ruci. Ja carev pitomac, a ova rulja bezobraznika da mi se smeje. Ustadoh uvređen da iziđem. U vratima se još jedanput osvrnuh: „Pa da znate. Ipak ću da idem caru…”
Ispostaviće se, godinama kasnije, da je Pavle Paja Jovanović video cara austrijskog, i da je video i kralja srpskog, I svi su oni, ili njima slični, želeli da ih on gleda i da se iz njegove ruke izrodi slika sa njihovim likom. Nije se tada znalo da će Paja Jovanović biti jedan od najvećih srpskih, pa malo i šire, slikara, pa su mu se, eto, smejali. A video je, doživeo i proživeo štošta. Video je na kraju i Tita…
Jovanovićeva vizuelna perspektiva života i sveta u kom je živeo poznata je uglavnom kroz slike koje je za sobom ostavio; ono za šta smo ostali uskraćeni, evo već decenijama unazad, to je pogled u njegovu verbalnu i narativnu perspektivu.
Paja Jovanović pisao je memoare koji nikada nisu objavljeni, sve do sada, dok ih Akademska knjiga nije objavila pod naslovom “Memoari slikara”.
Sve su stvari ostale nepoznate, u kom trenutku je Paja Jovanović započeo pisanje memoarskih zapisa i zašto oni nikada nisu objavljeni.
Kako navodi Vladimir Petrović, priređivač knjige “Memoari slikara”, postoji verzija po kojoj se ideja o pisanju kod Paje Jovanovića javila u ranim godinama, jer je sa bratom Milanom, tada čuvenim beogradskim fotografom, zamislio knjigu u kojoj bi fotografske reprodukcije njegovih slika pratili njegovi autobiografski zapisi. Priča o “neobjavljivanju” memoara je prilično složenija.
Reč je o svojevrsnoj romansiranoj autobiografiji, koja počinje tako što se glavni junak obraća Tomasu Valisu, engleskom galeristi koji ga je zastupao u ranim godinama, i to nakon što je on izrazio čuđenje da jedan „Srbin, takoreći poludivljak” može postati umetnik.
Srbi nemaju lordove niti potčinjene
Paja Jovanović na to odgovara:
Imao sam prosto da mu odgovorim: A zašto ne bih? Srpski dečko može isto tako da nađe put u umetnosti kao i drugi, a – pored toga – mogu vam reći da kultura među Srbima nije ni pola tako loša kao što to izgleda na prvi pogled. Zacelo nije lošija od kulture radnika i seljaka u drugim zemljama.
Razlika između Srba i drugih evropskih naroda uglavnom je u tome što u Srba nema onih istaknutih, povlašćenih klasa sa silnim bogatstvom u rukama pojedinaca, ni one ekscesivne raskoši koja ide uz takva bogatstva. Niti ima Srba vlastele sa njenim ekskluzivnim načinom života, po kojemu obično, vi Englezi, kulturu jednog naroda ocenjujete, ma koliko bio nizak nivo ostalog prostog naroda.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
