Bio je to početak one godine u kojoj će nas jedan ne tako smešan virus podsetiti koliko smo krhki, koliko zdravstveno, toliko, ako ne i više kao društva i države. Možda nam tada nije tako izgledao, ali svet u kome smo tada živeli bio je, u odnosu na današnji, gotovo pa idiličan.
Ekonomije su bile relativno stabilne, Ukrajina i Palestina u kakvom-takvom miru, a čak je i Tramp koji je započinjao poslednju godinu svog prvog mandata bio uračunljiviji ili samo manje odlučan u tome da devastira sve ono što u njegovoj domovini oduvek nerviralo njegove istomišljenike po raznim Moskvama i Ankarama tog tadašnjeg sveta.
Grad je Novi Sad bio prestonica kulture one Evrope kojoj navodno težimo sve hodajući korak napred, dva nazad. Ka njemu smo se bili zaputili automobilom Miljenko, Ana, Teofil, Nika i ja. Olja nas je čekala u NS, ako me sećanje dobro služi, a put nije potrajao više od sat i petnaest minuta jer toliko to obično kroz pustu ravnicu traje, ako se poštuju ograničenja.
A i zašto ne bi, jer ima u toj umerenoj vožnji mnogo veće lepote od bezglave jurnjave. Dozvoljava ti da gledaš, sumrak na beskrajnom horizontu predela koje ako predugo gledaš možda stvarno poveruješ da je Zemlja ravna, mada, vraga, eno izgleda da ipak zakrivljuje, neće biti da se završava liticom sa koje Bušman baca flašu koka-kole kao u onom smešnom filmu iz osamdesetih. A što je još važnije kada su ti saputnici Miljenko i Teofil, omogućava ti da slušaš.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
