Kad je Alen Delon bio u Beogradu

Povodom dve godine od smrti Alena Delona, otvaramo u celosti arhivski tekst prvi put objavljen na Velikim pričama 2023. godine.

***

Naslovnice novina i magazina preplavljene su njegovim imenom. U grad dolazi markantni tip prozirnih, krupnih plavih očiju. Čovek koji je mnoge muškarce izazvao da pomisle da promene svoj stil. Da nose odela sa prslukom, kapute i štofane sive kape – poput beretke – sa svojim inicijalima. Visok, crne kose i sa stilom kročio je u grad koji je nekada nudio sve. Grad je, kao pred svaku Novu godinu, preplavljen euforijom koju dodatno pospešuje njegov dolazak kao blistavi ukras ove tople zime bez snega. 

Zvuči poznato? Te plave oči u kojima vas kao u prozirnom planinskom jezeru može uhvatiti grč od samo jednog pogleda. I taj stajling sa štofanom kapom koja oči prekriva i pogled čini opasnijim. I cigareta u uglu usana. I film o kome čitav svet priča.

Ova priča nije o vašoj prvoj asocijaciji. Nije 2023. godina u Srbiji, već je 1962. godina u Jugoslaviji. Nije zima bez snega sa pregšt ukrasa, nego je nezapamćena oluja sa snegom do kolena. I nije Kilijan Marfi sa Openhajmerom, već niko drugi nego Alen Delon, sa filmom Marko Polo. Prvi put u Beogradu. Poslednji put još nije došao i neće ni kada se krupne plave oči zauvek sklope. Jer uticaj Alena Delona na Beograd ostao trajan.

Kopajući po arhivama u procesu pisanja teksta o jugoslovenskoj erotici, njenim počecima, kultnim mestima, magazinima i zabranama, ime Alena Delona pojavilo se na nekoliko važnih tačaka. Na mestima koja je u Beogradu posećivao. I u inspiraciji koju je mnogim autorima predstavljao.

Arhiva o slučaju njegovog dolaska u glavni grad Jugoslavije ipak je daleko od očekivane. Daleko od najava koje bi veliki glumac dobio, da je u ovoj priči 2023. godina i da je taj glumac Marfi. Daleko od najave i pisanja kakvo je Delon već tada zaslužio.

Ipak, podebela novinska arhiva, sa tankim izveštajima i pričama o Delonovom boravku u Beogradu, otkriva filmski kontekst u kom u tom trenutku žive i Pariz i Beograd i Delon i njegov Marko Polo.

Dok je francuska filmska produkcija kasnih pedesetih i ranih šezdesetih bila na klimavim nogama, “gde bi je i jedan mali trzaj mogao srušiti zbog nesigurne finansijske ravnoteže”, jugoslovenska je cvetala. Ili su makar tada tako pisale jugoslovenske novine. 

Kako se tada mnogo više odvajalo iz budžeta za potrebe kulture, jugoslovenski film imao je pregršt mogućnosti za razne saradnje sa stranim produkcijama i glumcima. Tada su Belmondo i Delon na svojim plećima nosili čitav franucki film, a jugoslovenski je bio otvoren koliko za svoje toliko i za strane glumce. 

Filmski grad „Košutnjak“ je, posle „Barandonca“ u Pragu i „Činčite“ u Rimu, bio najveći filmski studio u ovom delu sveta. Beogard je postao veliki filmski centar, između ostalog jer je u Jugoslaviji bilo puno jeftinije snimiti film nego u nekom Holivudu. Tada je direktor „Avala filma“ bio po rečima Radoslava Vujadinovića – pravnika, hroničara istorije urbanog Vračara, tačnije Crvenog krsta, u Beogradu i autor knjige „Čuburci krstaši“ –  legendarni Ratko Dražević, koji je iz Udbe došao po zadatku. 

„Godine 1962. na čelo studija Avala filma dolazi Ratko Dražević, čovek koji u tom trenutku sa filmom nema dodirnih tačaka, ali koji je bio jedna od najkontroverznijih ličnosti u Jugoslaviji tih godina. U predfilmskoj karijeri stigao je da bude partizan, oficir Udbe, osnivač Genexovog predstavništva u Njujorku, lovac na Pavelića i Artukovića, a najpoznatiji je bio kao čovek koji je najviše lepotica u zemlji odveo u krevet. Najpoznatija njegova veza bila je sa Oliverom Katarinom. 

Sve čega se prihvatao, Dražević je pretvarao u uspeh. Pošto je postao prvi čovek Avala filma, pošlo mu je za rukom, zahvaljujući vezama, kao i spuštanju cene filmskih projekata, da dovede na snimanje u Beograd najpoznatije zvezde svetskog filma. Za nekoliko godina snimljeno je četrdeset filmova u kojima su učestvovali: Dejvid Lin, Orson Vels, Entoni Kvin, Klint Istvud, Bert Lankaster, Frensis Ford Kopola, Džejms Mejson i drugi. 

Bio je jedan od najvećih producenata yu-filma ikad i tvorac beogradskog Holivuda. Za sebe je govorio da je ubio 2000 ljudi i spavao sa 2000 žena“, pisao je Branko Rosić o Ratku Draževiću u knjizi „Leksikon YU mitologije“.

Tako je na beogradski sneg sleteo Delon.

„Marko Polo“ u Beogradu

Zvezde uvek kasne. Krajem februara 1962. godine Beograd je iščekivao ekipu filma „Marko Polo“ koji je trebalo da se snima u našem gradu. Sa jednim danom zakašnjenja, zbog neredovnog avionskog saobraćaja, tog 20. februara Alen Delon i Doroti Dendridž u, pretpostavićemo, kasnim večernjim satima kročili su na tle ovog grada. Okej, ove zvezde ne kasne bez razloga.

Prijem za očekivanu filmsku svitu filma „Marko Polo“, koji se snimao u aranžmanu Centralnog filmskog studija Košutnjak, održan je u Sali broj jedan Beogradskog sajma, sa tada najvećom kupolom od prednapregnutog betona na svetu, uz tadašnjeg direktora Sajma Jašu Rajtera. Dok je Delon zamišljeno sedeo na ivici fotelje u kožnoj crnoj jakni, ležerno kao na nekom opuštenom druženju, oko njege su bili režiser filma Kristijan Žak, producent Radi Levi, glumci Jona Levi i Doroti Dendridž i direktor UFUS-a Subota, kao i drugi bitni ljudi za ostvarenje ovog filma. 

Prizori Sultanove dvorane – za one koji su gledali a i za one koji će tek gledati film – snimljeni su u filmskom gradu Košutnjak. Ceo enetrijer njegove palate snimljen je upravo u ovom studiju. Velika partija šaha koja se odvija između Sultana i Marka Pola, takođe je ovde ukadrirana. Za celokupan proces bilo im je potrebno 15 dana. Nakon Jugoslavije, ekipa filma produžila je u Nepal gde su snimali veliku bitku sa 200 slonova i 500 konja.

Od dečaka koji biva nekoliko puta izbačen iz katoličke škole zbog neposlušnosti, kratkotrajnog zaposlenja u očuhovoj mesari, odlaska u mornaricu sa nepunih 18 godina, u kojoj su ga pet puta šišali na ćelavo – zamislite taj greh – i gde je proveo 11 meseci u zatvoru zbog magupskog ponašanja (kao kad je ukrao džip sa svojim ortacima i svi zajedno u džipu završili u reci), do najtraženije mladog francuskog glumca. Uz puno žena, koje su mu kako kaže bile motivacija, u tom periodu Alen Delon bio je na vrhuncu svoje karije, a uz to bio je u Beogradu. I pored ove činjenice njegov dolazak je u novinama Politika tada najavljen u svega tri rečenice na dnu desne strane lista odeljka za kulturu. 

Naši filmski producenti nisu se otimali niti trkali ko će pre do Delona. Oni su priželjkivali saradnju sa njegovom koleginicom, mladom francuskom glumicom Doroti Dendriž. Vijali su je po gradu, kako su Večernje novosti tada pisale, kako bi je angažovali za još poneki film. Glavni junak “Marka Pola” igrao je sporednu ulogu u realnosti.

Nije se Delon puno potresao što ga nisu jurili za saradnju. 

Nije on ovde samo snimao film. Ipak je ovo Beograd. Neka drugima blicevi. On je mnogo više voleo potmula svetla tamnih ulica.

Delon u Beogradu

Film koji je Delona lansirao u svet slavnih, i koij je od nemirnog juga do uređenog severa zatresao celu zemlju, zbog scena od kojih vam ispadaju kugle sladoleda sa korneta uznemirio je tadašnje vlasti Italije. Roko i njegova braća, u režiji Lukino Viskontija, je italijansko-francuski film, koji je iako je blagonaklono dočekan od strane kritičara, prošao trnovit put tokom stvaranja i još trnovitiji nakon emitovanja na filmskim platnima. Film je rađen po romanu Tomasa Mana „Josif i njegova braća“, podeljen je u pet celina, gde svako poglavlje nosi ime jednog brata. Glavna uloga Roka pripala je Alenu Delonu.

Zbog velike količine nasilja i scene silovanja film je naišao na puno prepreka tokom snimanja. Gradske vlasti Milana pod izgovorom da ne žele da „ocrne“ svoj grad odbijale su da režiseru Viskontiju daju dozvole za snimanje na određenim lokacijama. Nakon što je završen preko njega je navučen još jedan sloj cenzure. Kako u Italiji, tako i u ostalim država, film se nije mogao pogledati u celosti, baš iz gore navedenih razloga. Koliku minutažu je dobio svaki brat pitanje je, ali je celokupna filmska traka prerezana skoro na pola. Tek 1966. je Viskonti je uspeo, preko raznih sudskih postupaka, da omogući prikazivanje ovog filma u celosti.

Vešti producenti Delonovog prvog velikog dela uspeli su da svu problematiku, kojom je ovo ostvarenje bilo uprljano, preokrenu u svoju korist. Roko i njegova braća postali su jedan od najvećih filmskih ostvarenja te godine. I dok je beogradska publika ovaj film mogla da pogleda, a gde drugde kada je reč o ovakvom žanru nego u bioskopu Partizan, Delon je šetao ulicama naše prestonice. Dok se nasilni brat Simone (Renato Salvatori) i Roko (Alen Delon) zaljubljuju u istu ženu, protagonista ove priče upoznaje se sa Beogradom kroz izlaske, alkohol, cigare, žene… Upoznaje svetlost i tamu ovog grada kroz noćni život i provod. Njegova sklonost ka žestokim momcima i prljavim poslovima ovde ga nije zaobišla, čak je jedan deo, kao suvenir, poneo sa sobom nazad u Francusku.

U novembarskom izdanju programa Jugoslovenske kinoteke Aleksandar Saša Erdeljanović, upravnik arhiva JK, pisao je o Milošu Miloševiću (nešto kasnije o tome, detaljno) Delonovom dubleru u filmu „Marko Polo“ – u članku pod nazivom „Sećanje na jednu mladost“ gde se u jednom delu osvrće na Delonov dolazak:

„Ubrzo je počela masovna histerija i opsada hotela „Mažestik“, gde je odsedao Delon. Svi su hteli da ga vide, a devojke su željno iščekivale da se njihov ljubimac pojavi i da ga dodirnu. Miloš Milošević nije imao kontakte na filmu, ali je poznavao novinarku Irmu Flis, koja je od svoje redakcije dobila zadatak da prati sve što se dešavalo oko filmske zvezde tokom boravka u Beogradu. Delon nije stao ravnodušan prema Irmi Flis, koja mu se prilikom prvog intervjua obratila na tečnom francuskom jeziku i poželela prijatan boravak u jugoslovenskoj prestonici. Ona je stanovala na Obilićevom vencu, u neposrednoj blizini hotela „Mažestik“, i u svom stanu je u Delenovu čast napravila zabavu. Pažljivo je birala goste, među kojima su bili i Miloš, njegova sestra Zorica, klavirista Saša Radojčić, Miloševi drugovi Duca Anđelković, Lale Vujadinović i drugi.“

Osim ovoga nema puno podataka o Delonovom boravku u Beogradu. Nema tekstova o dočeku zvezde, ne postoji ogromna arhiva slika, nema puno priča… tu je svega nekoliko fotografija u nekoliko različitih situacija od kojih, poznavajući istoriju njegovog života, možemo sklopiti vrlo maštovitu priču. Jer njegovu vezu sa ovim gradom žigosali su momci i odnosi sa njima koji su natupili  tek nakon Delonovog povratka u De Golovu Francusku.

Slika 1: „Delon na belom“

Te godine Beograd je pogodila nezapamćena oluja. Sneg je neprestano padao i zatrpavao ovaj grad. Ne dajući nimalo vremena da se ulice očiste, od gležnjeva pa do kolena rastao je snežni pokrivač, čitavog februara. Novine su o tome pisale svakodnevno. Nakon svakog zabeleženog Titovog koraka sledeće što bi pročitali bila bi vest o do tada neviđenoj oluji. Takvog snega odavno nema, ali je tog februara Delon u njemu uživao.

Crna kožna jakna sa širokom kragnom belog krzna, istog kao i na ramflama rukava. To je izabrao tog dana da ogrne preko crnog sakoa. Uz ravne, cigar, crne pantalone i crne, čini se lakovane, cipele obukao je belu košulju ispod čije kragne je virila šarenkasta marama. Stil je život. Nakon jutarnje kafe, i naravno cigare koja je neizostavni „modni“ momenat svakog mladog umetnika, iz centra grada uz pratnju jednog od najznačajnijih jugoslovenskih fotoreportera i fotoumetnika, Stevana Kragujevića, Kolarčevom ulicom krenuo je ka Makendoskoj. 

Na mestu gde se ove dve ulice seku, ispred nekadašnjeg Jugoexporta, nešto je podetinjilo u Delonu. Sa krova automobila – naravno da je morao biti Renault – uzeo je malo snega i napravio grudvu. Pri zamahu da je baci, spreman Kragujević vadi svoj aparat i beleži grudvu u letu i Delona u pokretu. 

Ostala je ovo zimska rezglednica Jugoslavije sa najskupljim ukrasom Francuske. 

Slika 2: „Marko Delon, Alen Polo“

Ostatak dokumentovanog boravka Delona u Beogradu, koji je dostupan javnosti, pripadaju privatnoj arhivi Stevana Kragujeviću i starim hartijama novina. To su fotografije koje pripadaju albumu „iza kulisa“. Nastale su tokom snimanja filma, za vreme pauze za kafu i cigaru. Fotografije na kojima jeste on, ali u kostimu lika kog tumači – Marka Pola.

Dok se bioskopske sale pune mladim devojka – dobri, i momcima – sve u želji da vide Delona u što većem formatu, Marko Polo na Sajmištu završava još jednu snimljenu klapu. Kada su beograđanke čule da je slatki junak ovog filma u njihovom gradu, brže bolje su nakon odjavne špice od Glavne železničke stanice, gde je nekada bio bioskop Partizan, strčale do Sajma. U momentu kada Delon dolazi do svoje dugo iščekivane šoljice kafe tri Beograđanke provaljuju na set u želji i nadi da će dobiti autogram. Ali samo momenat! 

U tom trenutku naš glavni junak bio je zauzet, sa šoljicom u rukama i zamolio ih je da malo pričakaju, jer još nije ni ni skrnuo kafu. I baš u tom trenutku ispred njih stvorio se foto-reporter Večernjih novosti. Jak blic njegove kamere prekinuo je i kafu i davanje autograma, kako bi zabeležio ovaj dragoceni momenat. Dok Delon i jedna od obožavateljki gledaju u objektiv, druge dve obožavateljke zaljubljeno gledaju u markantnog Marka Pola.

Najpoznatija slika njegovog boravka u Beogradu je zabeležila njegov iskreni i – dozvolićete mi – savršen osmeh. Sa pogledom u stranu, zalizanom kosom u odori jednog od najznačajnih trgovaca u istoriji sveta, od njegove slatkoće ni ne nazire se prašina koju za sobom vuče. U još jednom predahu od snimanja nastala je i fotka na kojoj on opušteno leži na boku, naslonjen na svoju levu ruku dok kažiprst svoje desne šake drži na pijunu jedne od figura na šahovskoj tabli ispred njega. Čini se kao da je nešto zaustio. Šah – mat stila. 

Fotografija, verovatno najdraža tadašnjim producentima naše filmske industrije, zabeležila je Delonove plave, prozirne oči uprte u Doroti Dendridž, dok se srećno smeju. Uhvaćeni kao mladi, novopečeni mladenci, naivni u neznanju. 

Slika 3: „Delon u noćnom provodu“

Beograd ima najbolji noćni život. Tako je oduvek. Tako je bilo i u Jugoslaviji, zemlji koja nikada nije mnogo kaskala za svetom. Sve dok nije nestala.

Lotus bar bio je prvi srpski kabare. Okupljao je elitu ovog grada i nudio (ne)zaboravan provod. Bio je lociran u Zmaj Jovinoj ulici. Lotus na svoj način tka legende ovog grada i polazna je tačka za sve nadalje otvarane striptiz barove. Pa kako je onda, mladi momak željan provoda i proživljavanja mladosti, mogao da zaobiđe takav local? 

Beogradska priča glasi: Alen Delon, jedan od najpoznatijih i najšarmantnijih francuskih glumaca, za vreme snimanja filma „Marko Polo“ i boravka u Beogradu nije izbijao iz Lotos bara. U kasnim satima, nakon završenog snimanja, gde bi čovek drugde otišao, nego na piće, u lokal sa lepim ženama, gde su dobrošle samo određene zvanice da se provedu. O „zečicama“ i mađioničarskim tačkama, o slastima tih izlazaja, logično, znaju samo oni koji su tada bili tamo. 

Pored Lotus bara, za noćne provode bio je tu i bar hotela „Mažestik“. Da je to bilo još jedno mesto za izlazke pričao je i Radoslav Lale Vujadinović, koji je bio prijatelj Miloša Miloševića i taj period provodio sa ekipom koju je Delon privukao. A to je moguće pročitati i iz razgovora Duške Jovanić sa Zoricom, Miloševom sestrom. 

Kako je pisala Duška, Zorica se seća da su svake večeri odlazili u bar hotela “Mažestik” i ludo se zabavljali. 

„Oni su skupljali devojke, onako malo lakše ženske, da sa njima, kako bi se reklo, orgijaju, pošto bi mene otpratili kući”, govorila je Miloševa sestra.

Nakon svog povratka u Francusku, Delon je sa sobom poneo puno uspomena i (ne)sećanja, ali i malo beogradskog asfalta. Sa sobom je poneo, kako je Branko Rosić napisao, „prvi par Marković – Milošević koji je potresao svet pre prezimenjaka Slobe i Mire“.

Beograd u Francuskoj

„Priča o našim momcima u Delonovom krevetu, odavno je postala mitska literatura , koja je počela uzbudljivom avanturom bekstva od režima koji im se nije svidjao, a završila se klasičnim krimićima sa  dva “savršena” zločina. Bio je to početak legende o onim Srbima koji su svojim najjačim oružjem, što im je čvrsto stajalo ispod struka – za razliku od kauboja , koji su svoje nosili za pojasom- držali na nišanu celu Evropu i pola Holivuda, ili su jahali čak u žene francuskih predsednika, ubedjeni da se samo mišićima može pokoriti razuzdano društvo bogatih i slavnih. I da im niko ništa neće moći“, vezu između para Marković – Milošević sa Delon opisala je Duška Jovanić.

Miloš Milošević i Stevica Marković ostaće poznati po svojoj nesrećnoj smrti, prisnosti sa Delonom, velikim snovima i mangupiranju po Beogradu, a kasnije i u svetu. Zbog svojih velikih ambicija i samouverenosti njihova priča počinje baš kao na filmu, a završava se isto tako – filmski, tragično. 

Miloš Milošević nije bio rođeni Beograđanin, bio je poreklom iz Knjaževca ali je po rečima Duške Jovanić „bio lep i zgodan, imao neki evropski šlif, iako do tada nikada nije bio u inostranstvu. Jednostavno je znao svetski da se ponaša“. U Beograd je došao 1957. godine ne sluteći da ga tu čeka filmska karijera. Bio je „lep ko smrt“ po rečima dorćolskih devojaka, savršeno građen i izuzetan džentlmen –  opisao ga je Radoslav Lale Vujadinović u svojoj knjizi „Čuburci Krstaši“.

Dolazak Alena Delona u Beograd bio je presudan trenutak u Miloševom životu. Njemu je tada ponuđena uloga dublera francuskom glumcu. Tadašnji nedeljnik „Filmski svet“ pisao je da je Delon za dublera dobio „anđeoski“ lepog mladog Beograđanina. Tada se, prema Vujadinovićevim rečima, kroz štampu provlačilo da je Delon biseksualac, „međutim, u tim vestima bilo je dosta zavisti“. 

Od statiste preko dublera, ubrzo potom Miloš i Delon postali su „najbolji prijatelji“.

Stevica Marković je bio neki drugi tip beogradskog mangupa, uvučen (preko Delona) u francuski džet-set, pa i do samog političkog krema – bračnog para Pompidu, pisao je Branko Rosić. Prema rečima Duške Jovanić Zorica, Miloševa sestra, je Stevicu upoznala tek nakon što je njen brat stradao, i opisala ga je kao sasvim drugačijeg tipa. 

“Ne samo što je bio poznati mangup, nego se znalo i da je imao najjaču glavu: kad čoveka zvekne čelom, ovaj bi pao kao pokošen. Stevica i Delon su se toliko zbližili, da ga nije tretirao kao telohranitelja, još manje slugu, nego kao sekretara i prijatelja, bez koga nikada nije sedao za sto, bilo gde da se nalazio.”

Maštajući o filmskoj karijeri Džejmsa Dina, njih dvojica predvođena Delonom, odlaze u Francusku. Miloš Milošević kao telohranitelj i prijatelj Delona, a Stevica kao „najjači i najlepši čovek Pariza“ – pored živog Delona (?) – isto u svojstvu telohranitelja. Kao neko ko je bio u bliskoj vezi sa vođom korzikanskog mafijaškog klana, Delon je uživao razbojnički život i česte tuče koje su mu dva beogradska frajera često priređivala. Ovo nesveto parisko-beogradsko trojstvo vremenom se razišlo. Svako je otišao svojim putem. Miloš se zaputio u  Holivud, Marković je produžio u svoje podzemne priče Pariza nakon što mu je Delon skinuo ribu. A seks simbol Francuske ruku pod ruku sa Natali Delon (baš tu za koju se prvi upecao Stevica) u porodični život.

Milošević je otišao preko okeana u potrzi za ljubavlju i boljim ulogama. Miloševa smrt povezuje se Mikijem Runijem, u čijoj kući je njegovo telo i pronađeno, i predstvaljena je kao ubistvo ili samoubistvo. Jer priča glasi da su Miloš i Barbara, Runijeva žena, bili u aferi. Međutim Runi je za taj tragični događaj imao neoborivi alibi. “Mišino telo, skupocenu garderobu, čak i njegovo kuče preuzeo je njegov najbolji prijatelj Alen Delon. Stotine najelegantnijih odela i najlepših košulja sa inicijalima MM, Alen je za uspomenu podelio Mišinim drugovima u Los Anđelesu i Parizu”, pričala je Miloševa sestra Zorica.

Smrt Stevice Markovića nikada nije rezrešena do kraja. Postoje razne teorije koja je pozadina tog ubistva. Jedna od teorija je da je Marković posedovao fotografije orgija sa damama iz francuskog establišmenta i time ucenjivao Pompidua.

“Jedan Markovićev prijatelj kaže da ništa od toga nije postojalo. Da je njegov drug Stevica bio maštar koji je u toj mašti znao da ode daleko. Da nikakvi dnevnici i fotografije nisu postojali. Ali maštoviti ljudi se ne kažnjavaju ubistvom, raskomadavanjem tela i trpanjem vlastitog penisa u usta. Suviše maštoviti ljudi završe ili u umetnosti, nauci, ili na mentalnoj klinici, retko kao leš u plastičnoj kesi za đubre”, pisao je Rosić.

Činjenica koja bode oči je da je, između ostalog, u Markovićevu smrt umešan i sam Delon. To što je moglo da mu uništi karijeru za njega je učinilo suprotno. Njegova popularnost je porasla, bez obzira (ili upravo zato) što je sumnjičen za ubistvo. Ovaj fenomen u jednom od svojih intervjua Delon je objasnio sledećim rečima: „Publika je bila na mojoj strani. A kada je publika na vašoj strani onda ne možete da izgubite“. Čak ni na sudu.

Kao neko ko je važio za osobu koja je „previše lepa za film“ teško je da poverujete da neko upakovan tako slatko može biti umešan u nešto tako prljavo. Iako slatko može da bude prljavo. I smrtonosno.

Povratak u grad iz kog nije otišao

Decenijama kasnije, nakon ispunjene karijere, istrošene mladosti i nakon svih skandala Alen Delon vratio se u Beograd. Bila je 2016. godina kada je osedeli Francuz, koji za ljubitelje njegovog lika nikada neće ostariti, došao u neku drugu zemlju, u onaj isti grad. Povod? Nagrada iz oblasti kozmetike.

Tom prilikom bio je gost u najgledanijoj talk show emisiji. Iako su ga njegovi stari beogradski drugovi sigurno naučili razne reči našeg jezika, a svi znamo šta je prvo čemu nekog stranca podučimo, imali smo priliku da čujemo samo jednu punu rečenicu. 

A ona glasi: „Imate lepo dupe“. 

Ovaj dolazak bio je dosta mirniji od prethodnog, iako je staro francusko srce zaigralo dok je kroz prozor taksija gleda visoke kupole Sajma, Glavnu železničku stanicu, oronulu zgradu u kojoj je bio bioskop Partizan, a još više kada je prolazio pored starog Lotusa ili Mažestika. Njegov prvi boravak u gradu obeležio je njegov stil i adresirao za daleku budućnost legende o momcima sa ovog asfalta. Tada smo dobili samo nekoliko slika za sećanje. Tokom svog drugog boravka u Beogradu, Delon nije odobrio nijednu fotografiju. Uspomene i legende o ljudima su kao oči.

Samo one ne stare. Plave i prozirne, kao planinska jezera..