Gunisi nikad ne odustaju

Bila sam dete kada se film „Gunisi“ (The Goonies, 1985) pojavio. Nisam ga gledala odmah kad je izašao, već kasnije na VHS-u, možda iz nekog video-kluba, možda pozajmljenom od porodičnih prijatelja, ili čak našem. Ali sećam se onog najbitnijeg. Sećam se kako je film delovao i zvučao.

Bilo je to kao dozvola da budemo neuredni. Glasni. Hrabri. Kao da je neko uzeo sve ono što smo radili sa drugarima – upadali u nevolje, izmišljali priče, skakali sa mesta sa kojih nismo smeli – i pretvorio to u film epskih razmera. Samo što sada imamo zamke, gusarske brodove, potragu za blagom i pravu opasnost.

Danas, 40 godina kasnije, gledam „Gunise“ sasvim drugim očima. To više nije „dečji film“. To je priča o klasnoj borbi, izgubljenim svetovima i sirovoj magiji detinjstva u vremenu kada se još od tebe ne očekuje da budeš „koristan“. Ujedno je to i film koji, iskreno, danas više ne bi mogao (ili možda čak ne bi ni trebalo) da se snimi na isti način.