Nema mnogo pozitivnih kritika najnovijeg filma Pedra Almodovara, „Gorki Božić“ koji je nakon premijere u Kanu počeo sa distribucijom u bioskopima širom sveta. Ocene se kreću od srednjeg ka lošem. Čak i u dužini aplauza, na velikom festivalu „Gorki Božić“ ne može da parira svom prethodniku. „Neutralno ka negativnom“, možda bi to bio trenutni sentiment ljubitelja filma na mrežama povodom poslednjeg ostvarenja poznatog Španca.
Uglavnom se govori o tome da filmu „nešto fali“. Da to „nije onaj Almodovar“. Da to „nije ono na šta smo navikli“. Da je previše konfuzno. Ili previše „meta“ kako bi rekli postpostmoderni komentatori savremene popkulture. Da je previše referenci. Da je previše auto-referenci. I možda i jeste previše.
Ako je „Susedna soba“ bila previše daleko od Španije (bukvalno i metaforično, budući da je to prvi njegov film snimljen na engleskom jeziku), ako su „Paralelne majke“ bile previše političke, ako je film „Bol i slava“ (njegov, verovatno, poslednji veliki film), sigurno i „Gorki Božić“ ima svoje previše. Možda i nekoliko „previše“. Ali, to možete da dozvolite sebi kada ste autor tog kalibra, talenta i te filmografije. I priču u priči. I film u filmu. I likove koji postaju drugi likovi. I različite nivoe radnje. Sve to možete kad ste Almodovar.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
