Epilog: Gravče na tavče, leb i sol

Dok sam pisala ove eseje, često sam razmišljala o tome da li je etički nuditi svoje mišljenje o američkoj kulturi kada se ono zasniva isključivo na mojoj ličnoj percepciji i iskustvu. Zato sam odlučila da se, kao korektiv, stavim u cipele putnika sa Zapada ili iseljenika na Balkanu. Zapitala sam se: da li bih se ja uvredila da ovaj zapadnjak iznese svoja smatranja o balkanskoj kulturi? Apsolutno da. Ali uz jednu krucijalnu razliku: za razliku od mene, ovaj bi zapadnjak komentarisao ili kritikovao sa pozicije moći. Ipak, prihvatljivo je činiti to ukoliko ne uživate u toj moći.

Amerika je ultimativni Zapad. Sebe je, putem sopstvene kulture i medija, proglasila svetionikom demokratije. Njeni jezik i kultura dominiraju svetom i njen uticaj na politiku drugih zemalja je nemerljiv. Amerika je supersila koja kontroliše gde se i protiv koga vode ratovi, oni od kojih ona sama često profitira. Ovde, u Makedoniji, za koju većina Amerikanaca i ne zna da postoji, ona ima ogromnu ulogu u oblikovanju budućnosti naše zemlje. Stoga poziciju sa koje je tumačim ne smatram problematičnom. Pored toga, mislim da nikada takve eseje ne bih napisala o bilo kojoj zemlji koja nema bogatu kolonijalnu istoriju. Ove eseje objavila sam u nedavno pokrenutom online magazinu Velike priče koji nastoji da, kroz jezik, izgradi zajednički prostor za Jugoslovene. Ponekad, samo zato što o Americi pišem kritički, ali i sa izvesnom nežnošću (kako bi se drugačije uopšte moglo pisati o zemlji koju poznajete dobro? Pa i osobi, kad smo već kod toga?), neki ljudi na društvenim mrežama označiće me kao “američkog plaćenika”. Ovi ljudi (sa prostora bivše Jugoslavije) dolaze iz prostora u kojem se još uvek veliča i uzdiže nasleđe Sovjetskog Saveza, a progresivna američka kultura i američka književnost smatraju se negativnim i bezvrednim. Pa tako, po običaju se govorilo da “Amerika nema kulturu” i da je, shodno tome, njena književnost inferiorna u odnosu na evropsku, to jest rusku.

“Od američke književnosti, priznajem samo Perl Bak i Ernesta Hemingveja”, napisao je jedan čitalac u odgovor na moj skorašnji esej o Filis Rouz. Isprva sam bila zbunjena, ali mi je potom sinulo da su ovo dvoje pisaca bili među tek nekoliko popularnih autora koji su u doba Jugoslavije prevođeni na srpskohrvatski, te da zato sada uživaju jednu vrstu nostalgične naklonosti kojom se autor pomenutog komentara poslužio za svoje eks katedra držanje o nečemu o čemu ne zna mnogo.

Za većinu ovih ljudi koji naginju ka romantičnom doživljaju sovjetske imperije, sve u vezi sa Amerikom prosto je strpano u jedan koš: ropstvo, spoljna politika zasnovana na ratovima, feminizam i prava LGBTQ zajednice – za njih, sve su to manje-više iste negativne manifestacije Amerike. Mi smo ovde još uvek u velikoj meri rastrzani između dva carstva čije geopolitičko nadmetanje za region i dalje traje: Rusija protiv Amerike. Premda bih mnogo više volela da pripadamo sebi, da moram da biram između ova dva, odabrala bih Ameriku.