Goran Marković i Rajko Grlić, jedni od najvećih i najpoznatijih reditelja sa ovih prostora u rubrici “Jesi li snimio ovo” pisaće svakog ponedeljka o ljudima koji su uticali na njih, o filmovima, o Pragu, o Beogradu i Zagrebu, o Trstu i Los Anđelesu, o kulturi, o nama…
***
Dragi Rajko,
Ovim prikazom Amerike si me na neki način utešio. Evo i zašto.
Nikada nisam bio siguran da li je to bajna, svemoguća zemlja koja ti može ispuniti i najskrivenije snove, ili skup robova koji pokušavaju da nekako prežive u očekivanju kraja života koji će, ako budu imali sreće da odaberu dobar penzioni fond, provesti na nekom kruzeru ili u obilasku Luvra o kome su slušali celog svog veka. Ono što sam za sve ove godine razumeo jeste da je to neki drugačiji svet od ovog našeg, evropskog i da ga možeš prihvatiti i početi da misliš kao oni ili reći – zbogom, Ameriko!
A imao sam priliku da donesem tu odluku. Na početku ovog poslednjeg užasnog rata 1993, jedan zanesenjak, ruski Jevrejin i američki distributer evropskih filmova Donald Krim, pozvao me je na premijeru mog filma “Tito i ja” u Njujork.
Beogradski aerodrom bio je zatvoren, seo sam u kombi koji me je jedne kišne novembarske noći odveo na budimpeštanski aerodrom, pa odatle u Amsterdam i najzad do JFK-a.
Donald me je smestio u jeftini hotel, nedaleko od Valdorf Astorije, u blizini malog umetničkog bioskopa u kome se prikazivao moj film, i tu sam proveo nekoliko dana.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
