Velike priče i Nedeljnik, uz pomoć više od 200 pozvanih stručnjaka, pokreću izbor za 100 najboljih romana napisanih na jezicima našeg govornog područja, svesni svih dilema koje takva „top-lista“ može da donese, i duboko ubeđeni da će doneti mnogo toga dobrog. Više o izboru pročitajte OVDE.
Pojedinačne liste objavljujemo svakodnevno na Velikim pričama. Kako su drugi glasali pogledajte OVDE.
***
Darko Tuševljaković je književnik iz Beograda. Rođen je u Zenici 1978. godine, autor je više romana i zbirki priča. Za roman Jaz je 2017. godine osvojio Nagradu Evropske unije za književnost, dobitnik je i Andrićeve nagrade za 2023. godinu. Za svoj peti roman, Karota, dobio je NIN-ovu nagradu, kao i nagradu Beskrajni plavi krug, koju dodeljuje Matica srpska. Ovo je njegov izbor:
***
Ne postoji pametan način da se ovo uradi. Moguće je jedino prepustiti se trenutku, impulsu, što će, neizbežno, svaku listu učiniti subjektivnom. Kako uopšte treba shvatiti to „najbolji“?
Treba li zanemariti dvadesetogodišnjeg sebe koji dane od jutra do mraka provodi u čitanju i osloniti se na ovog sadašnjeg i njegovo mišljenje? Možda. Ovaj aktuelni je, nadam se, zreliji i izgrađenijeg ukusa.
Ipak, lista koja sledi ne vodi se time. Trudio sam se da prođem kroz sve svoje čitalačke decenije, od osamdesetih (Orlovi rano lete), do poslednje dve (Sjećanje šume, Po šumama i gorama) – kad sam već ograničen subjektivnošću, onda neka ona bude dosledno sprovedena kroz vreme.
Takođe, deset stavki je malo, a odličnih romana mnogo, te stoga nijedna prva postava ne može biti pravedno skrojena. Što ne znači da ne stojim iza trenutnog izbora.
Verovatno nije potrebno objašnjavati poziciju broj jedan. Ako nekom nije jasno, neka okrene bilo koju stranicu i podseti se Andrićeve rečenice.
Sledi potresna pesma u prozi čiji tobože razigrani refrenčići zakivaju eksere u našu dušu. Albaharijeva formula je savršeno idiosinkretična i samim tim neponovljiva.
Ne poznajem čoveka koji je pročitao Besnilo i ostao ravnodušan prema toj majstoriji. Naše a svetsko.
Ne mogu da tvrdim da je Ostrvo Mešin najbolji roman, mnogi će reći da nije, ali mene je ta snolika, elegična meditacija o starosti, smislu i otuđenosti pogodila tako da i danas na pomisao o njoj zapadnem u posebno raspoloženje.
Vrtlog priče o Pavićevom junaku promenjenog imena i identiteta je nešto što, kada jednom iskusite, počnete redovno da zahtevate od literature. A ne dešava se često.
Fakti i fikcija retko su gde tako surovo kontrapunktirani kao u Sonnenscheinu. Oštrica ove proze seče duboko.
U svet Sudbine i komentara ušao sam kao da stupam u nešto što mi je oduvek poznato, ali tako da me svaki korak vodi u neistraženu teritoriju. Moć pisca ogleda se u tome da se osećate komotno u okruženju koje tek otkrivate.
Kad smo kod svetova, u onaj Jovančeta, Lazara Mačka, Strica, Nikolice Prikolice i ostalih ušao sam rano, kao i svi, i nikad odatle u potpunosti nisam otišao.
Poslednje dve očito imaju veze sa šumama, a u šumama ima medveda, očeva sa sekirama, naoružanih boraca iz raznih ratova, kao i ostarelih planinara koji lamentiraju nad urušenom svakodnevicom. Dva (uslovno rečeno) novija glasa koja ću uvek rado čitati i pratiti.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
