Često postoji jaz između one slike koju gradimo i tragova koje ostavljamo za sobom, čak i kad su u pitanju najveći uspesi. Znao je to i Kristofer Nolan kada je odlučio da nam na Imaxu predstavi Odiseja, koji pokorava Troju s Agamemnonom, a onda se, dok vojska usred pobede skida boginji Atini glavu, s gorčinom kaje što je uništio jedan svet na tako bezbožan, podmukao način. To muči Nolanovog Odiseja, odluke koje je doneo u ratu, a Homerovog, kažu, opija uspeh. I jedna i druga verzija ga vode u deset godina lutanja.
U tom prostoru između onoga ko smo i šta činimo nastaju i zablude i greške, krivica i kajanje, ali i sposobnost da se suočimo s njima.
Obe interpretacije Odiseja, koja god da vam je draža, čine čoveka koji pokušava da se vrati kući, ali ne zna kako, jer ne zna ni ko je postao, ni kojim putem nazad.
Potraga za sobom važnija je od potrage za srećom.
Samo, na tom putu ima mnogo opasnosti, izazova, otpora i prepreka. Nekada je i najveći junak najveći neprijatelj sebi.
I o svemu tome govori Nolanova „Odiseja“, nastala iz Homerovog epa, čuvene Odiseje. Vodiće se žestoka bitka na društvenim mrežama koliko je čuveni reditelj odstupio od originala, od junaka o kojem smo svi, pa i Nolan, učili u školskim klupama. Ali ta priča je toliko bezvremena, i toliko aktuelna, da je i Kris rekao da je svaki film koji je do danas snimio u sebi sadržao pomalo Odiseje.
Homer je možda bio i prvi psihoanalitičar za kojeg nismo znali a koji je tako dobro znao da u svojoj epohi koja je nestajala, kroz sve likove koji se smenjuju predstavi sumrak jedne civilizacije i ono što ide uz nju. Sve civilizacije možda liče jedna na drugu pred pad, kao što sve porodice liče jedna na druge, sećate se… Ali ne samo to.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
