“Čuo sam iz pouzdanih izvora da je Tito hteo da me ubije”

Matije Bećkovića u novoj knjizi “Moj drug Đido”, koja ovih dana izlazi u izdanju Vukotić medija stavlja tačku na istoriju jednog doba, jednog prijateljstva, i jedne – zajedničke sudbine. Uz dozvolu izdavača prenosimo najzanimljivije delove. PRVI DEO PROČITAJTE OVDE

NIJE SE PONIŽAVAO

U prvoj delegaciji Saveza književnika Jugoslavije, koja je nekim povodom išla u Sofiju, bio je i – Ivo Andrić. U delegaciji su bili sve sami prvoborci sa spomenicama, Radovan Zogović, Skender Kulenović, Jure Franičević Pločar i – Ivo Andrić.

Pitao sam Skendera Kulenovića kako se Andrić ponašao među njima. „Nije se ponižavao”, reče Skender.

BRANKO ĆOPIĆ

U jeku afere sa „Jeretičkom pričom” Branka Ćopića, izdajnikom ga je nazvao Tito, a na saslušanje pozvao drug Đido.

Taj razgovor mi je Đido opisao ovako:

– Izdao si svoju partiju i svoj narod. Stupio si u službu najogorčenijih neprijatelja svoje zemlje i stao im na čelo. Pljunuo si na krv svojih drugova koji su pali za zemlju koju ti klevetaš na radost svih njenih dušmana. Postao si zastava u rukama svih klevetnika svoga naroda…

Dok sam se na njega obrušavao bljujući vatru iz svih oružja, Ćopić se preobražavao u Davida Štrpca i izmenjenim glasom otpočeo odbranu:

„Auuuu, druže Đido, ja tek sad, kad tebe čujem, progledavam na moje slepe oči. I vidim gde sam zabasao sa svojom ludom glavom. Kuku ti ga, Branko, crni sine, sa tvojom žalosnom pameću. Hvali ti, druže Đido, kao bratu najrođenijem…”

I ja videh da će on ovo saslušanje pretvoriti u grdnu sprdnju i naglo ga prekinem: „Dosta. Gubi se.”

Kad sam Ćopiću prepričavao kako mi je Đido opisao njihov susret, nijednom se nije nasmejao.

KRLEŽA

O Krleži je moj drug Đido pisao i govorio sa poštovanjem pa i divljenjem. Za sukob na levici gde su bili protivnici davao mu je za pravo. Krleža je govorio da nije otišao u partizane jer mu je bilo svejedno da li će ga ubiti Đido ili Dido. Nije ga ubio ni jedan ni drugi. Đido je kazao da je Didu svejedno šta Krleža priča, a da je to za njega ubitačno. Kad je Krleža u „Politici” objavljivao svoj „Dnevnik”, Đida bi spominjao samo kad bi ga sanjao. To je bila dosetka u vreme kad jedino nije bilo propisano koga smeš sanjati. Ja sam Krležu video dvaput u hotelu „Mažestik”. Jednom je sedeo sa Sašom Petrovićem. Dok je govorio, pomerao je čaše na stolu i meni se činilo da će ga svakog trenutka ošamariti. Drugi put, sedeo sam sa Skenderom Kulenovićem i Stevanom Raičkovićem kad je naišao Krleža. Skender ga je poznavao i pozdravio: „Evo nama našeg najvećeg pisca.” Na to je Krleža uzvratio, na moje uši: „Andrić je pisac, a ja sam kurac od ovce.” Sve je zapečatio Lasić, rečenicom da je Krleža „lav kome su rasklimali zube kavom sa šlagom”.