Šta mi je sve pričao moj drug Đido

DRUGI DEO PROČITAJTE OVDE.

***

“U gomili koja se tiskala u foajeu Narodnog pozorišta u Beogradu pred premijeru Borislava Mihajlovića Mihiza Komandant Sajler 21. januara 1967. godine izdvajala se jedna jedina glava ‘ošišana na nularicu’, glava robijaša Milovana Đilasa. Tad, na nularicu, nije bio ošišan niko drugi. Bleštavilo golog temena i zatvorsko bledilo njegovog lica zasenjivalo je sve ostale.

Stajao sam sa Verom prislonjen uz betonski zid na drugom kraju foajea. Kad sam ga ugledao, prenerazio sam se i ‘prebledeo kao krpa’, kako mi je rekla Vera. Njegovo bledilo prešlo je i na moje lice.”

Ovo je jedna od priča Matije Bećkovića u novoj knjizi “Moj drug Đido”, koja ovih dana izlazi u izdanju Vukotić medija.

Kada je pre nekoliko godina, posle 30 godina, izašao nepoznati “Dnevnik Milovana Đilasa”, u kojem je jedan od glavnih aktera Matija Bećković, bilo je jasno da se čeka neka vrsta odgovora. I ona je konačno tu. Da stavi tačku na istoriju jednog doba, jednog prijateljstva, i jedne – zajedničke sudbine. Rekao bih svih nas…

Uz dozvolu izdavača prenosimo najzanimljivije delove.

NEISTOMIŠLJENICI KOJI SE SLAŽU U SVEMU

Moj drug Đido mi je odmah rekao da nikad nije imao prijatelja neistomišljenika i da sam mu ja prvi i jedini. Potreba da traži neistomišljenika dovoljno je rečita. Ko isto misli ne misli ništa.

Iako sam mu bio prvi prijatelj neistomišljenik, Đido je redovno vodio evidenciju u čemu se slažemo, a u čemu se ne slažemo. U poslednje godine života rekao je da mu se čini da se slažemo gotovo u svemu.

Testament Milovana Đilasa

UBISTVO ĆUTANJEM

Presuda vrhovnog sudije je glasila: „Ubićemo ga ćutanjem!” Otad se njegovo ime nije moglo ni čuti ni videti. I Đido Janka Veselinovića skinuti sa repertoara. Sa grupnih fotografija revolucionarnih vođa, učesnika istorijskih događaja, uklanjana je Đidova glava, a oni koji su ostajali na slikama bili su okruženi njegovim rukama i nogama.

Podizan je glas za odbranu i ovog i onog, osnivani odbori za zaštitu ljudskih prava i sloboda, ali nijedan ni odbor ni pojedinac nikad nije ni spomenuo, a kamoli uzeo u odbranu Milovana Đilasa. Stotine najčuvenijih intelektualaca sveta na čelu sa Bertrandom Raselom, Eleonorom Ruzvelt, Bevanom i drugim intelektualcima i državnicima potpisivali su apele za njegovo oslobođenje, ali nijedan intelektualac u njegovoj zemlji nije izgovorio njegovo ime, sem ako ga je psovao. Čak ni oni koji su živeli u izgnanstvu. Samo u njegovom slučaju postojala je opšta saglasnost da je prešao sve razumne granice i da nije imao čemu da se nada ni da bude nigde drugo izvan tamnice. Sam je govorio da je on najpsovaniji Srbin posle Vuka Brankovića. Njegove knjige štampane su u milionskim tiražima, na desetinama jezika, ali u njegovoj zemlji nisu spominjane niti je kad nazvan piscem. Čitao ga je i De Gol, i Mao Cedung, i Če Gevara, i Solženjicin, ali nijedan Srbin nije. Drugi pisci su navođeni kao najprevođeniji, a on nikad. I takozvana „reakcija”, kako se zvala opozicija, nije propuštala da se pridruži hajci i iskoristi privilegiju da bez straha kidiše na grešnika.