Zabrinut sam. Vrlo sam zabrinut. Kako za sebe, tako i za svet koji ostavljam(o) svojoj deci. Da me je na sve te “uobičajene” misli naterao jedan stendap zvuči kao vic. Ali stvarno je tako bilo.
Nakon gledanja novog specijala pokojnog/neupokojenog komičara Georgea Carlina moja reakcija bila je ista kao u publike koja je pre skoro sto trideset godina imala priliku da pogleda pedesetosekundni film braće Lumier “Ulazak voza u stanicu” – počeo sam da bežim od ekrana u panici! Činjenica da onomad nije “porođen đavo” i da svet posle toga nije otišao u k. (dva svetska rata i onaj hladnoratovski ne znam da li da računam), kao i da se “živ čovek” u statusu bioskopske publike relativno brzo i skoro sasvim navikao da svet na platnu ne preti ovom njegovom (barem ne direktno), nikako me ne smiruje. Jer kao i prepadnute tetke u toj publici ja želim da zavrištim kome stignem – Ovo je nešto drugo! Ovo je nešto drugo!
Što se mene tiče, kraj sveta je stigao. Ako ne ovog objektivnog, onda ovoga koji smo do sada, svako za sebe, poznavali. I činjenica da već jednom nogom gazim po njemu, pre nego što drugom zakoračim u grob, me, nažalost, nimalo ne raduje. Uopšte nisam ushićen što sam svedok “graundbrejking” otkrića, što se svet pred mojim očima menja, i to brže nego što je iko predviđao, što mogu da učestvujem u budućnosti (koju nisam ni sanjao).
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
