Septembra prošle godine beogradski Europrajd poslužio mi je kao povod da u dnevnom listu Danas napišem tekst o odnosu kempa i homoseksualnosti. Jedan od komentara čitalaca bio je formulisan u formi pitanja i glasio je: “Brate mili, i šta je na kraju kemp?” Tada nisam odgovorio, što ću učiniti ovom prilikom i pokušati da, koliko mogu, doprinesem razjašnjenju kempa kao umetničkog čina i subverzivne potkulture.
Kemp u današnjem smislu reči ozvaničio se šezdesetih godina XX veka kao stil ekstravagancije i snobizma u doba masovne kulture. Manifestacije kempa kao stila života, međutim, i te kako su prisutne u XIX veku i donekle su bliske dendijevskom plemenitom individualizmu koji nema dodirnih tačaka sa primitivnim egoizmom. U nekim vidovima kempizam je identifikovan čak mnogo ranije, tako da ima indicija, piše Filip Kor u knjizi “Kemp: laž koja govori istinu”, po kojima umetnike poput Mikelanđela i Karavađa možemo svrstati u kemp protagoniste. Prvi je kemp klasik prevashodno po tome što je kod poštovalaca-homoseksualaca izazivao kemp idolatriju prema “Davidu”, a drugi jer je slikao prostitutke kao device, a svoje dečake-uličare koji se zagonetno smeškaju i šepure prikazivao suviše erotično. Sve to doprinosilo je ostavljanju šokantnog utiska “nečuvenog kempa”.
Pošto kemp stvaralaštvo predstavlja jednu vrstu kreativnog prestupništva, parodije, subverzije i antiakademizma, lakše je pronaći ličnosti koje bi mogle stati u pojmovni okvir tog stvaralaštva nego mu pripisati neku sasvim jasnu i preciznu definiciju. Uzaludnost definisanja kempa najslikovitije je opisana u rečenici u kojoj se kaže da je pokušavati definisati kemp isto što i probati da sediš u uglu kružne sobe. Zbog toga ću pokušati da odredbe kempa, koje Kor prezentuje u formi duhovitih aforizama, smestim u okvir određenog teorijskog diskursa.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
