Kada je serija „Bafi, ubica vampira“ (Buffy, the Vampire Slayer, 1997–2003) prvi put emitovana, mnogi su je olako shvatili kao još jednu adolescentsku fantastiku u nizu, šarenu mešavinu horora i tinejdžerske drame. Međutim, ono što se isprva činilo kao žanrovski kuriozitet ubrzo je preraslo u jedan od najvažnijih kulturnih proizvoda kasnog dvadesetog veka. „Bafi“ nije samo serija o devojci koja ubija vampire, već je postala platforma za feminističku artikulaciju, model narativne kompleksnosti u televizijskom pripovedanju i, možda najvažnije, oslonac za generacije gledalaca koji su u svetu natprirodnog prepoznali sopstvene unutrašnje demone.
Krajem devedesetih, američka televizija još uvek se držala narativne sigurnosti. Tinejdž serije bile su zabavne, ali predvidive, dok su ženski likovi – naročito mlade žene – retko izlazile iz uloga emotivnih partnerki, žrtve ili komične drugarice. U tom pejzažu, „Bafi“ je bila anomalija.
Džos Vidon, tvorac serije, obrnuo je poznatu formulu: plavuša koja u horor filmu vrišti i prva strada od čudovišta, ovde uzvraća udarac, poteže drveni kolac i ubija zlo. Nije više pasivna posledica tuđe priče, već njen aktivni nosilac.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
