Kada je serija „Bafi, ubica vampira“ (Buffy, the Vampire Slayer, 1997–2003) prvi put emitovana, mnogi su je olako shvatili kao još jednu adolescentsku fantastiku u nizu, šarenu mešavinu horora i tinejdžerske drame. Međutim, ono što se isprva činilo kao žanrovski kuriozitet ubrzo je preraslo u jedan od najvažnijih kulturnih proizvoda kasnog dvadesetog veka. „Bafi“ nije samo serija o devojci koja ubija vampire, već je postala platforma za feminističku artikulaciju, model narativne kompleksnosti u televizijskom pripovedanju i, možda najvažnije, oslonac za generacije gledalaca koji su u svetu natprirodnog prepoznali sopstvene unutrašnje demone.
Krajem devedesetih, američka televizija još uvek se držala narativne sigurnosti. Tinejdž serije bile su zabavne, ali predvidive, dok su ženski likovi – naročito mlade žene – retko izlazile iz uloga emotivnih partnerki, žrtve ili komične drugarice. U tom pejzažu, „Bafi“ je bila anomalija.
Džos Vidon, tvorac serije, obrnuo je poznatu formulu: plavuša koja u horor filmu vrišti i prva strada od čudovišta, ovde uzvraća udarac, poteže drveni kolac i ubija zlo. Nije više pasivna posledica tuđe priče, već njen aktivni nosilac.
Iskoristite veliku letnju akciju i čitajte Velike priče
VELIKA LETNJA AKCIJA
MESEC DANA ČITAJTE BESPLATNO
Klikni OVDE
Već imate nalog? Ulogujte se
