U porodičnim odnosima retko pričamo o sviđanju. Valjda znamo da članove porodice ne možemo da menjamo pa se i ne bavimo time šta mislimo o njima iz te perspektive. Ljudi se prilično zbune kada im postavim to pitanje nakon uobičajenog: “Da li ste bliski?” – “Kako to mislite?”, pitaju me, “Pa brat/sestra/majka/otac mi je, šta ima da mi se sviđa ili ne sviđa?” Onda ja probam da preformulišem pitanje: “Da niste u srodstvu, da li biste se družili s tim ljudima?”
Ovo pitanje uvodi nov način gledanja na srodnike. Ne vidimo ih više samo kao deo porodičnog sistema koji je nepromenjiv, a koji nas nervira, već i kao ljudska bića nezavisna od uloge koju igraju u našem životu. Slično pitanje može se postaviti i za dugoročne partnere, jer i oni s vremenom počnu da se podrazumevaju, a posebno je izazovno kada se postavi u odnosu na decu.
Ljudi će i dalje, čak i na psihoterapiji, teško priznati da im se sopstvena deca ne dopadaju ili ne uklapaju u sliku koju imaju o sebi i svom životu. To ne mora da bude ništa strašno ako se osvesti i proradi, ali problem je što roditelji nisu uvek svesni šta rade i kako svoju decu često osuđuju i nepotrebno popravljaju.
Lakše im je da ispravljanje dečjeg ponašanja upakuju u društveno prihvatljivu priču o brizi o njihovom zdravlju, obrazovanju, napretku… Deca, s druge strane, nepogrešivo prepoznaju nepravdu, osećaju nedostatak ljubavi i strahovito pate.
Zato je važno povremeno preispitati sopstvene motive kad deci postavljamo zahteve, posebno ako znamo da im nešto jako zameramo, i posebno ovih dana kad smo zbog raspusta i odmora stalno zajedno i lakše idemo jedni drugima na živce.
Kako da prepoznamo kada decu “popravljamo”, ne u njihovom, već u sopstvenom najboljem interesu?
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
