U svojoj psihoterapijskoj praksi često čujem rečenice poput:
„Samo sam bila iskrena.”
„Ja uvek kažem ono što mislim.”
„Ne mogu da se pretvaram – nisam taj tip.”
I razumem tu potrebu. Iskrenost je važna. Autentičnost je još važnija. Ali s vremenom sam počela da razlikujem iskrenost koja je hrabra od iskrenosti koja je gruba. I sve češće se pitam: da li govorimo istinu zbog drugog ili zbog sebe?
Nedavno sam počela da istražujem koncept radikalne iskrenosti koji je popularizovala Kim Scott kroz model Radical Candor. Ona poziva lidere da kombinuju dve stvari: brigu za čoveka i spremnost da budu direktni. Njena ideja nije da „kažeš sve što misliš”, nego da se usudiš da daš povratnu informaciju, čak i kad je neprijatna – ali na mestu, u pravo vreme i iz pravih namera. To nije brutalnost. To je saosećajna hrabrost.
Ipak, kako je koncept „radikalne iskrenosti” putovao kroz društvene mreže, korporativne kurseve i self-help citate, primećujem da je često doživeo karikaturu: umesto nežne istine u službi odnosa dobili smo „iskrenost” kao oružje.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
