Muzikoterapija u zemlji Baje Malog Knindže

Ante Tomić i Dragoljub Draža Petrović se na sajtu Velike priče dopisuju u novoj kolumni “Jesi li video ovo?”

***

Dragi druže Tomiću,

Odmah da te obavestim ukoliko si u Beograd nameračio da dođeš u subotu 27. maja – koncert Baje Malog Knindže, zakazan za to veče na stadionu Tašmajdan, usred centra grada, otkazan je i pomeren za 24. jun, jerbo se gospodin Knindža oglasio na Instagramu: “Ja sam možda pevač i umetnik ali sam pre i iznad svega otac šestoro dece i ne mogu ni da zamislim sav bol kroz koji prolaze oni kojima su deca stradala. U znak poštovanja prema nedužnim životima koje smo izgubili, najmanje što sam mogao jeste da sačekam da prođe 40 dana od tragedije, pa smo uzeli prvi slobodan datum, a to je 24. jun.”

Baja Mali Knindža se, dakle, što bi rekle narodne pevaljke koje stalno pričaju da su se ostvarile kao majke, ostvario kao otac, i to se ostvario šest puta, pa je odložio svoj koncert gde je inače bilo planirano da peva o Drini koja nosi sto mudžahedina, o balijama, ustašama, Radovanu Karadžiću i ostalim poučnim temama, ali je bar u svojoj Instagram objavi bio iskren: “Ja sam možda pevač i umetnik…”, kladim se nesvesno, pošto Baja Mali Knindža jeste pevač, možda, a umetnik je još više, možda. Jedino je Baja Mali Knindža sto posto, bez možda.

Gospodin Knindža je srpska varijanta Tompsona, vlasnik repertoara koji bi se koristio za mučenje u Gvantanamu samo da su se Amerikanci dočepali bilo kog nosača zvuka gospodina Knindže, koji inače i izgleda kao nosač, ali kofera u nekom periferijskom hotelu bez lifta. Onaj takozvani “bagažista” sa recepcije na periferiji Han Pijeska koga je uočio menadžer za ljudske resurse Devedesetih na samom početku rata i angažovao ga da huška urlajući po frontovskoj pozadini, pa je neki frontovski Malkolm Meklaren uočio malog rumenog i ocenio da će od njega da bude nešto, i još ocenio da je to urlanje zapravo pesma.