Goran Marković i Rajko Grlić, jedni od najvećih i najpoznatijih reditelja sa ovih prostora u rubrici “Jesi li snimio ovo” pisaće svakog ponedeljka o ljudima koji su uticali na njih, o filmovima, o Pragu, o Beogradu i Zagrebu, o Trstu i Los Anđelesu, o kulturi, o nama…
***
Dragi Rajko,
Apsolutno se slažem sa tvojom bakom. Štaviše, bio bih zabrinut kada mi pojedini ljudi ne bi zavideli. Ili da počnu, ne daj bože, da me sažaljevaju. Pomisao da neko roni suze zbog mene užasava me, deluje kao ružan san. Znaš ono: u snu prisustvuješ sopstvenoj sahrani i svi su očajni, neutešni. A ti stojiš sa strane i nemaš snage da im kažeš kako si tu, živ i zdrav, da je posredi neka kobna greška!
Jednom sam se požalio nekom psihijatru kako sanjam strašne snove, da često imam noćne more, a on mi je na to odgovorio: „Obratite mi se kada prestanete da sanjate.“
Što se tiče snova, oni su, složićeš se, nešto kao prozor u nesvesno i naročito su na ceni u poslu kojim se nas dvojica bavimo. Jednom sam na nekom malom filmskom festivalu u Francuskoj slušao razgovor sa Žan Klodom Karijeom (Jean-Claude Carrière) koji je na mene ostavio duboki utisak.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
