Goran Marković i Rajko Grlić, jedni od najvećih i najpoznatijih reditelja sa ovih prostora u rubrici “Jesi li snimio ovo” dopisivali su se svakog ponedeljka na Velikim pričama. Ovo je poslednje pismo Gorana Markovića u prepisci
***
Rajko, prijatelju
Nekako mi je žao što se ova naša (javna) prepiska završava. Nekoliko puta smo jedan drugom saopštili stvari koje smo preskakali u životu. To je ujedno pokazalo kako reči imaju sasvim drugu težinu kada su napisane od onih koje su izgovorene.
Lepo je što si u pretposlednjem pismu napravio tvoju listu omiljenih filmova koju bih i sam potpisao, ali dodao bih Jean-Pierre Melvilla (Le samourai – Francuska, 1967) i Srđana Karanovića (Petrijin venac – Jugoslavija, 1982). Iz učtivosti preskačem tvoje ime koje bi se s pravom našlo u ovom izboru (Samo jednom se ljubi i Ustav Republike Hrvatske).
Lično, najviše sam poštovao autore koji su pravili sasvim drugačije filmove od mojih. U stvari, divio sam se delima koja nikada ne bih umeo da snimim. Verovatno sam zbog toga lutao od žanra do žanra, nastojao da svaki moj sledeći film ne liči na onaj prethodni. Nisam se plašio da ću se ponoviti već sam se bojao da ne budem dosadan. Da, taj strah me oduvek pratio.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
