Kako sam pobegla u Ameriku (i jedan ples sa predsednikom Kenedijem)

Drugi deo feljtona “Ispovest kneginje Jelisavete” baziranog na njenoj autobiografiji “Tamo daleko” (objavljeno u izdanju “Vukotić media”). Uz dozvolu izdavača donosimo vam najinteresantnije delove. Sve objavljene nastavke čitajte OVDE.

***

U prvom delu ste mogli da čitate sećanja kneginje Jelisavete Karađorđević – tada devojčice od četiri godine – na turbulentni odlazak njene porodice iz Jugoslavije u osvit Drugog svetskog rata. U knjizi svojih sećanja, Jelisaveta Karađorđević piše i o godinama provedenim u Africi, životu u neuslovnim kućama, pogotovo za porodicu naviknutu na plemićki položaj u tadašnjem društvu, na lutanja po Evropi, njenom nesnalaženju u novonastalim okolnostima, problemima i maltretiranju tokom školovanja, a sve je kulminirali tragedijom – stradao je njen stariji brat Niki. Kao mlada devojka spas od svega je pronašla – u Americi.

***

Naša kuća u Parizu postala je kao grobnica. Muzika u kući više nikada nije bila dozvoljena. A kome je i bilo do muzike? I pored svih nedaća koje smo prošli, na ovo niko nije bio spreman. Najteže su te iznenadne smrti, bez pozdrava, bez oprosta, bez poslednjeg pogleda ili reči. Ta nedorečenost pojačava nedostajanje i očaj.

Majka je godinama nosila crninu jer je devet meseci posle Nikijeve pogibije izgubila srednju sestru, moju tetku Vuli,  a dve godine kasnije i majku.

Moje školovanje je završeno. Snovi o odlasku u Englesku su se raspršili. Nastupilo je vreme tuge i tišine.

Bekstvo u Ameriku

Retke trenutke radosti pružale su mi posete muzejima i galerijama u koje sam odlazila sa ocem. Bila sam suviše mlada da bih razumela da je to i za njega beg od turobne stvarnosti. Uživala sam u njegovim pričama o slikama, slikarima, o istoriji. Imao je istančan ukus i uvežbano oko i nije se zadržavao pred svakom slikom ili skulpturom. Znao je tačno šta želi da vidi, a kad bi se našao pred tim delom, sve bi se promenilo. Nestajao je onaj ćutljivi, setni, pomalo nestrpljivi, strogi čovek. Lice bi mu zasijalo, glas bi mu postao živahan. Često se dešavalo da više gledam njega nego sliku o kojoj mi je pričao. Volela sam da ga slušam u tim trenucima u kojima je postajao opet onaj otac kakvog pamtim iz detinjstva – otac koga sam obožavala.