Bio je 6. oktobar 1973. godine, i narod Izraela mirio se s Bogom.
Okajavajući svoje grehe i apstinirajući od jela, pića i svih čulnih zadovoljstava, to oktobarsko subotnje jutro – kao, uostalom, i svako drugo jutro na koje bi najsvetiji jevrejski praznik Jom Kipur pao – većina Izraelaca provela je u svojim domovima ili sinagogama, uljuljkana u molitvama. Sve prodavnice i radna mesta bili su zatvoreni (jer na dan Jom Kipura raditi je najstrože zabranjeno), televizori i radio-aparati isključeni, i nad čitavim Izraelom kao pokrov spustila se zaglušujuća tišina.
A onda je otkucalo 14 časova, i 200 aviona, kao 200 gromova iz vedra neba, zatutnjalo je iz pravca Egipta preko Sueckog kanala i bombama zasulo istočne delove Sinajskog poluostrva. U to vreme je Izrael kontrolisao Sinaj, a u tom konkretnom trenutku veći deo izraelskih trupa načičkanih oko granice s Egiptom, tog prazničnog popodneva, bio je daleko od odbrambene linije “Bar-Lev” na istočnoj obali kanala, zapravo džinovskog peščanog zida koji se, uz izuzetak Velikog gorkog jezera, čitavom dužinom ogledao u mutnim vodama Sueckog kanala. I čim su avioni obavili svoj deo posla, oko 2.500 egipatskih gumenih i drvenih čamaca nakrcanih lako naoružanom pešadijom i inžinjercima zaplovilo je preko Sueckog kanala na suprotnu stranu obale. Nikakvih slučajnosti u tome nije bilo; egipatski komandant Sad el Šazli savršeno je znao da mu je dan Jom Kipura idealna prilika da probije neosvojive bedeme Bar-Leva.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
