Maj. Doba godine kada se u osunčanoj Severnoj Americi već bujni pupoljci ljubičica, plavih zvončića i ostalog prolećnog cveća najlepše šarene. Sve sija. I to pod budnim, od proleća i još uvek svežeg večernjeg vazduha, pomalo umornim okom punog meseca.
Severnoamerička plemena, ovaj pun majski mesec, gledala su kroz grančice roze latica i slavila kao dolazak leta, posle hladne i teške zime. Nazivali su ga Cvetnim mesecom. Osejdži su jedno od ovih plemena koje je imalo svoje zvončiće.
Plesom, uz odjeke velikih bubnjeva i spokojni zvuk duvaljki i frula, u nošnji od krute šarene tkanine, zadenutog pera u kike, svake godine radosno su slavili dolazak najtoplijeg godišnjeg doba.
A najglasniji eho u tom kraju imali su njihovi veseli krici, koji su u zapadnim filmovima oponašani kao tapšanje dlanova preko otvorenih usana. Potomci ovih plemena i antropolozi kažu da se ti zvuci nisu tako specifično čuli zbog toga što su se šake približavale i udaljavale od usta, već zbog pomeranja jezika unutar usta.
Ipak, jedno je sigurno, kad slože takav oblik usana, znači da ova obla lica imaju povoda za slavlje. Te zvuke ispuštaju u posebnim trenucima, iz sreće i zadovoljstva, kao što neke druge kulture aplaudiraju. A belci su, kažu, rad ruku koristili samo da bi lakše demonstrirali ovo pevanje.
No, prvobitni dom Osejdža bio je američki Srednji zapad. Teritorija širine oko 100 miliona hektara, prelepih zelenih pejzaža.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
