Malo je onih koji su shvatili Aleksandra Makedonskog

Kraljevsko je venčanje u toku, a pod visokim svodovima okupljaju se samo oni koji su krvlju vezani, ili koji najviše duguju. Za titule i počasti, za život iznad nivoa običnih smrtnika, oni koji zavise. Kralj, koji udaje ćerku, u tom se okruženju oseća sigurno. Kako i ne bi, sedma mu je žena mlada i lepša od svih prethodnih, pa je među zvanicama sprovodi kao još samo jedan dokaz svoje moći – sposobnost da odloži starost.

Sve su oči uprte u njega dok se sprema da održi govor, pred njim su njegovi generali, njegove bivše žene i njegov zakoniti naslednik. A onda sa leđa sevne nož njegovog vernog sluge iz lične garde i sečivo zauvek odlaže duboku starost. Kapije hladne dvorane za kraljevske proslave se zatvaraju i krug osumnjičenih se širi. Samo što među svetinu ne ulazi svojim kratkim, gegavim korakom čuveni detektiv uvijenih brčića, iako priča liči na neku od njegovih omiljenih poslastica. Nema otkrivanja ko je kriv jer mladi kralj uzima očev mač i poziva u rat.

Sečivo kojim je ubistvo počinjeno pripadalo je Pauzaniju, svi su videli kako ga zariva u telo makedonskog kralja Filipa svojim očima. Nalogodavci nikada nisu otkriveni, a i čuveni brka bi se pomučio da dokaže je li to ubistvo naručio neko od Filipovih naizgled vernih generala, njegova mlada žena Euridika, kojom se hvalio pred svetom, njegova do tada omiljena žena Olimpija, ili njen sin Aleksandar. U momentu kada je Aleksandar podigao mač, za ubistvo oca optužio Persiju i proglasio se novim vladaocem, više nije ni bilo važno.

Oko ove scene ubistva na kraljevskom venčanju izgrađena je čitava prva epizoda nove Netfliksove serije posvećene istorijskom periodu u kom su ljudi pronalazili put da se pretvore u bogove, ili makar da svoje podanike u to ubede. Iako scena više podseća na uvod u priču sumnjivog odnosa sina sa majkom, nekog totalno drugog žanra, i iako je serija naišla na mnoge kritike, od načina na koji je snimljena, do poruka koje je poslala, ona je važna. Kao još jedan dokaz koliko je Aleksandar Makedonski i danas, gotovo 2.400 godina od kada se rodio, važan.

Kako je to u svojoj sjajnoj knjizi o Aleksandru napisao istoričar Entoni Everit, svako je tumačenje lika i (ne)dela Aleksandra Makedonskog, do sada, bilo priča i o problemima doba u kome je tumačenje napisano.

On je kao istorijska ličnost korišćen kao paralela vremenu u kom žive oni koji o njemu govore i pišu, pa je tako u prvoj polovini 20. veka posmatran kroz vizuru britanskog džentlmena i idealiste koji veruje u jedinstvo ljudske vrste, posle Drugog svetskog rata postao je „prototip diktatora” i pisano je o njemu kao o Hitleru ili Staljinu tog doba, a najvažniji ugao 21. veka jeste nestalnost njegove moći i vojnih uspeha.

Mnogo je teže ono što je Everit pokušao da uradi i što je tek nekolicini uspelo od kada je Aleksandar Makedonski umro, sve do danas – da ga ljudi shvate, umesto da ga kude ili hvale.