“Ono što mi ljudi govore daleko je manje zanimljivo od onog što ne žele da mi kažu“, izgovara Entoni Hopkins, kao Sigmund Frojd u najnovijem filmu “Freud’s Last Session”. Ovaj film pored interesovanja za oca psihoanalize, vraća na razmišljanje i o psihologiji Frojdovog vremena. U kakvom okruženju je njegov um ulazio u um čoveka. Ali inspiriše i na promišljanje ne samo o tome kako se razvijala nauka o ljuskom umu, nego i kako se razvijao i menjao odnos čovečanstva prema psihološkim oboljenjima.
Ne tako davno, psihijatrija je bila rezervisana za „ludake”. Danas se koristi termin psihijatrijski poremećaj, dok se reč “bolest” upotrebljava za psihijatrijska stanja. Nije čovek shizofreničar, on je čovek sa shizofrenijom. Koliko je trebalo da čovečanstvo shvati da psihijatrijskog pacijenta nije obuzeo đavo, da je on samo drugačiji od drugih.
Mnoge metode koje iz današnje perspektive deluju surovo bile su sasvim „normalne” u kontekstu određenih vremena. Danas se ne koriste ni za najgora mučenja, ali – nekada su smatrane kao jedino rešenje. Šta krije istorija napretka psihijatrije?
Sredinom 18. veka, kada se može govoriti o začetku klasifikacije poremećaja koje danas zovemo psihijatrijskim poremećajima, nije bilo odgovarajućih metoda za njihovo lečenje, te su ovi pacijenti bili izopštavani na duže vreme. Logika je bila sledeća: što su bili „upadljiviji” i/ili disfunkcionalniji, to su bili više izolovani.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
