Velike priče ove nedelje: Kažu da ponekad reči mogu da izleče

Ovo je tekst koji garant neće pročitati jedan naš pretplatnik. Dobro, ne mogu to da tvrdim sa stopostotnom sigurnošću: možda negde gore, gde idu oni pošteni, duhoviti, sjajni ljudi, i dalje postoji pretplata na dobre (i Velike) priče.

Oprostićete mi što sam previše ličan – i možda previše tužan – na samom početku, ali prošle sedmice iznenada je otišao Nebojša Parkić, dobri duh Evropske kuće i jedan od najpažljivijih i najvrednijih čitalaca Velikih priča, koji bi se redovno javljao redakciji sa utiscima i predlozima.

I baš je, eto kako univerzum to zgodi, baš je tog dana kada je Pakiju održana komemoracija, psihijatar i psiholog Aleksandar Misojčić poslao novi tekst za redovni serijal.

O prolaznosti, o godinama, o tome da te jednog dana ima, a onda te nema. O strahu, onom najljudskijem, najiskonskijem, ali i o veri i o nadi.

“Dete preraste omiljenu igračku. Ljudi koje volimo odu nekim svojim putem. Roditelji ostare. A kako godine prolaze, sve češće prekasno shvatamo da je nešto bilo poslednji put. Poslednji razgovor. Poslednje putovanje. Poslednje okupljanje svih za istim stolom”…

Nekad čovek ne zna šta da kaže, a nekada može da se pouzda u to da reči, eto, makar ponekad mogu da izleče. To su prepoznali ne samo čitaoci Velikih priča, već i oni kojima je potrebna i opipljiva uteha, u vidu knjige. “Sve ono što jesmo”, u izdanju Nedeljnika, jedan je od najvećih ovogodišnjih bestselera. U žanru popularne psihologije je prvi na vrlo relevantnoj top-listi.

O nečemu što će zanavek ostati živa rana ovog društva i ovog grada, a ponajviše svih porodica koje su pogođene, opet se pričalo ovih dana. Slučaj “Ribnikar” je zbog (još jedne) presude vraćen u žižu javnosti, a Ana Mitić je na Velikim pričama podsetila na sva pitanja na koja ne znamo odgovor, i tri godine kasnije.

Mnogima je saopštenje Višeg javnog tužilaštva “zamirisalo” o zvučnom topu i studentima “zamirisalo” na metode kojima se služi sultan iz Stambola, Redžep Tajip Erdogan. O tome je pisao Željko Pantelić, ali je snimljena i sjajna epizoda Georeporta, ukoliko preferirate Željkov umilni radijski glas.

Eh, kad smo kod vladara života i smrti, bio je onaj jedan koji je tvrdio da nisu u pravu oni koji fudbal stavljaju u istu ravan sa tim, hm, događajima; jer fudbal je, govorio je Bil Šenkli, mnogo važniji od toga.

Jeste preterivanje, ali ima i mnogo glupljih i gorih preterivanja, kao što ima i mnogo gorih načina da provodite prve letnje noći nego da pratite Svetsko prvenstvo. Naša sportska reprezentacija se rastrčala i trudićemo se da ispoštujemo sve one velike priče, bilo direktno vezane za najlepšu igru ili ono što su Rusi zvali okolofudbala.

U prvoj kategoriji su analiza poraza “Vatrenih” koju potpisuje Juraj Vrdoljak, te pregled prvog kola Luke Lukića. Tu je i malo nostalgično pismo jednog trećeg autora. U drugoj je sjajna analiza dr Zorana Radovanovića o bolestima koji prate velika takmičenja poput Mundijala.

Ne samo navijačkim bolestima, je li…

Lekcije o zdravlju vas čekaju u još jednoj dragocenoj knjizi, onoj Ane Banko, koja stiže u knjižare, ali ju je mnogo elegantnije kupiti na Nedeljnik Shopu.

Za vikend nas je Mirjana Narandžić podsetila na seriju “Vratiće se rode”, koja je aktuelna o svakoj sezoni matura, a Slobodan Vujanović nas je terao da slušamo Flaming Lips (nekima od nas je to teže palo nego drugima), koji uskoro dolaze u Beograd.

U današnjem “izdanju” Velikih priča još malo didaktike. Glavni urednik Veljko Lalić piše o tome kako je Mađarska gotovo prekonoći (opet) postala demokratija, i zašto je skoro pa dovoljan jedan potez da se to dogodi. A u redovnoj rubrici, istoričar Milan St. Protić vraća se temi koja i dalje muči, a bogme i progoni, mnoge. Nastanak i raspad Jugoslavije nije tek nostalgična priča, koliko ona o krivici i mitovima.

Jedan od najvećih mitova vezan je i za jednu od najlepših pesama na našem jeziku. O njoj u redovnoj rubrici “Nikad bolje” piše Miljenko Jergović. Gde god da čitate ovo pismo, uz Jergovića i Lazu Kostića ćete biti malo u Veneciji, a to nikada nije loša stvar.

“Jedni na drugima vježbamo vlastitu srdžbu, koju smatramo hrabrošću najvećom, i jedni smo drugih vječne žrtve. Turaka i Mlečana, kao ni Austrijanaca i Madžara, već dugo nema da njihove budemo žrtve. Ali zato imamo jedni druge.”

Ne budite puni safre. Imamo jedni druge i za neke lepše stvari.

Čak i ako su prolazne.