Dan kada sam saznao da mi je umro otac bio je po svemu sasvim prosečan, preterano topao junski dan.
Saobraćaj je mileo kroz Kneza Miloša uz tek poneko nervozno trubljenje, neke devojke su se na pešačkom snimale za TikTok, a preprodavci na haubama nadomak Kliničkog centra prodavali su turske pidžame i konzerve nes-kafe onima koji su, kao i ja, krenuli tu nekome u posetu.
A onda su me, sa vrata intenzivne, umesto do njegovog kreveta, sproveli u malu sobicu sa kermit zelenim plastičnim stolicama i zamolili me da tu sačekam doktorku.
Sledećih deset minuta mi je blur. Jedino čega se sećam je kako uzvraćam “hvala” na saučešće, a da želim da postavim samo jedno pitanje: “Da li ste potpuno sigurni?” Čak i nakon što sam čuo te reči. Čak i nakon što sam video izveštaj. Smrt je, shvatio sam tad, trenutna. Razumevanje je neposlušno. Odbija da stigne po rasporedu.
Niko ti ne kaže da su prvi dani nakon što ti umre bliska osoba zapravo jedna neprekidna birokratija tuge u kojoj si primoran na bizarno precizne odluke poput boje postelje za kovčeg. Moraš da pronađeš odelo za pokojnika koje još uvek blago miriše na život što se upravo završio.
Javljaš se na telefon i čuješ sopstveni glas kako izgovara reči: „Otac mi je umro“, sve dok ta rečenica ne izgubi značenje i ne postane puka procedura. Onda gledaš da li ima dovoljno stolica za sve ljude koji će doći da posvedoče činjenici da ta osoba više nikada neće sesti ni na jednu od njih.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
