Da nije cinično, danas bi i Andreju Plenkoviću i Miloradu Dodiku i Aleksandru Vučiću i Aljbinu Kurtiju i Bakiru Izetbegoviću i Denisu Bećireviću… bilo prikladno da citiraju Josipa Broza Tita i njegovu izjavu pretvorenu u parolu: “Radimo kao da će sto godina biti mir, a spremamo se kao da će sutra biti rat.” Iako bi tenzije valjda sa protokom vremena trebalo da donekle spadnu, one rastu: primeri su i Vukovar (18. novembra 2023), odavno nikad masovnije, sa patriotskim (nacionalističkim) emotivnim nabojem obeležavanje pada Vukovara (u Hrvatskoj to se zove Dan sećanja), i Banjaluka (9. januara ove godine) sa možda nikad ambicioznijom proslavom Dana Republike Srpske. Punom inata.
Premijer Hrvatske i predsednik vladajuće Hrvatske demokratske zajednice Andrej Plenković izjavio je na obeležavanju Dana sećanja na žrtvu Vukovara tog 18. novembra, da taj grad mora da bude mesto zajedništva a ne podela, što se naravno ni ovoga puta nije ostvarilo u praksi, a “božićno” prebijanje maloletnika koji “mešaju ekavicu i ijekavicu” od strane Dinamovih navijača Bed blu bojsa, najupečatljivije je demantovalo Plenkovićeve želje.
I predsednik Republike Srpske i socijaldemokrata (stranka mu je Savez nezavisnih socijaldemokrata) Milorad Dodik poručio je povodom Dana RS sa Svečane akademije u sportskoj hali “Borik” u Banjaluci da Srpska želi mir i stabilnost, da ne da svoje i neće tuđe i da nikog ne ugrožava. Faktički, da se zaključiti iz Dodikovih reči, proces secesije, odvija se s velikom ljubavlju prema Republici Srpskoj i sa “željom da nikoga ne povredimo”. Uprkos i ljubavi prema RS i Dodikovim namerama, teško je zamisliti da u realnoj secesiji RS niko ne bi bio povređen. Ne samo psihološki.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
