Moj pokojni deda po ocu je bio profesionalni vozač autobusa.
Vozio je gradske, međugradske i međunarodne linije.
Bio je jedan od prvih profesionalnih vozača u Nišu i faktički, jedan od osnivača “Niš Ekspresa”.
Kada je otišao u penziju, iste godine kada sam se ja rodio, a u doba ekonomskog (pa i saobraćajnog) procvata bivše Jugoslavije, tamo, sredinom osamdesetih godina prošlog veka, od strane svog preduzeća dobio je oproštajni poklon – zlatnu značku u obliku logoa “Mercedesa”.
Ispod je bilo ugravirana brojka – 2 miliona kilometara. Toliko je, valjda, za svoj radni vek prešao u raznim autobusima koje je vozio.
To nije slučajno, jer deda je baš u domovini “Mercedesa”, Nemačkoj, naučio da vozi autobus, a pride i kamion, šleper i cisternu. Pošto je bio ratni zarobljenik, prvo u logoru u Poljskoj, a kasnije u Nemačkoj, zapalo mu je da ga oslobode saveznici. A pošto je on bio pripadnik “prave” jugoslovenske vojske, one poražene u Aprilskom ratu, dobio je zaduženje da obavlja pripomaže oslobodilačkoj vojsci.
U početku su to bile straža i patrola a onda je avanzovao i kada je 1946. krenuo u otadžbinu, ne autobusom, već peške preko Mađarske, poneo je sa sobom dozvole za sve kategorije – overene od američke vojske.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
