“Dobro bi bilo da je moderni Niš danas lepši, zeleniji i privlačniji u arhitektonskom smislu i inventivniji po ljudima koji hodaju njegovim ulicama. Ali nije. Ovo je priča o gradu koga nema.”
Ovako piše svoju priču uvaženi profesor Božilović u tekstu “Niški amarkord” i evocira svoje uspomene na neki drugačiji, lepši i bolji Niš iz njegove mladosti. Sasvim sam siguran da je Niš bio takav, jer prošlost uvek izgleda bolja od sadašnjosti iako je mudri Momo Kapor odavno razbio mit o “starim, dobrim vremenima”. Jer, budimo realni, vremena su uvek i dobra i loša, nekad više a nekad manje. Tako je od kad je sveta i veka… I Niša.
Citirana teza profesora Božilovića je i tačna i netačna. Tačno je da se u Nišu poslednje tri decenije vrši svojevrstan urbicid gde se ruše stare građanske kuće, neke čak i pod zaštitom države, i da na njihovom mestu niču bezlične kutije od stakla i betona. Tačno je da je sve manje zelenila a sve više sivila, betona i asfalta. Tačno je da je grad zapušten i prljav, da Filmski susreti nisu ono što su bili, da je kultura trinaesto prase… Tačno je mnogo toga lošeg vezanog za upravu, politiku, planiranje…
Ali…
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
