“Dobro bi bilo da je moderni Niš danas lepši, zeleniji i privlačniji u arhitektonskom smislu i inventivniji po ljudima koji hodaju njegovim ulicama. Ali nije. Ovo je priča o gradu koga nema.”
Ovako piše svoju priču uvaženi profesor Božilović u tekstu “Niški amarkord” i evocira svoje uspomene na neki drugačiji, lepši i bolji Niš iz njegove mladosti. Sasvim sam siguran da je Niš bio takav, jer prošlost uvek izgleda bolja od sadašnjosti iako je mudri Momo Kapor odavno razbio mit o “starim, dobrim vremenima”. Jer, budimo realni, vremena su uvek i dobra i loša, nekad više a nekad manje. Tako je od kad je sveta i veka… I Niša.
Citirana teza profesora Božilovića je i tačna i netačna. Tačno je da se u Nišu poslednje tri decenije vrši svojevrstan urbicid gde se ruše stare građanske kuće, neke čak i pod zaštitom države, i da na njihovom mestu niču bezlične kutije od stakla i betona. Tačno je da je sve manje zelenila a sve više sivila, betona i asfalta. Tačno je da je grad zapušten i prljav, da Filmski susreti nisu ono što su bili, da je kultura trinaesto prase… Tačno je mnogo toga lošeg vezanog za upravu, politiku, planiranje…
Ali…
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
